Stih iz stare prizrenske pesme „Razgranala grana jorgovana“ u kojoj lepa Julijana ispod jorgovana drži „đerđef od merdžana“, jedan je od pokazatelja da se nekada nisu mogle zamisliti devojke i žene koje nisu bile vične ručnim radovima, kao što su vez, heklanje, izrada popularnih „kuvarica“ i sličnog.
„Po tradiciji, devojčice su od najranijeg detinjstva uvođene u ovaj čarobni svet rukotvorina i mašte. Vezli su se stolnjaci, pole (platno koje je prekrivao prednji deo kauča), jastučnice, trake za ogledalo, vrećice za češalj. Rafovi na zidu, a kasnije kredenci, vitrine i regali imali su vezene trake, koje su pričvršćivane rajsnama. Svi pamtimo i pokrivač za bokal, koji je uvek bio pun hladne vode i stajao na stolu. Iznad šporeta, na zidu, bile su zakačene „kuvarice“, koje su štitile zid od prskanja jela, uz duhovite poruke“, kaže za Srpski Ugao Jasmina Savić, rodom iz Prizrena.
Ona se seća da se kupljeno platno u njenom rodnom gradu prvo nosilo u jednu privatnu radnju na trukovanje.
„U Prizrenu je postojala posebna radnja sa opremom za vez. Tu se željeni motiv prenosio na platno, ostavljajući trag indigo plave boje. Boja konca se prilagođavala želji kupaca, ali iskusni majstori su umeli da preporuče i pomognu u kreiranju budućeg rada. Đerđef, igle, makaze i naprstak imala je svaka kuća, kao i ostatke konca od prethodnog rada. Konac, popularni ‘demce’, obeležen brojevima, bio je u nijansama, pa je rad dobijao na lepoti“, priča Jasmina.
Ona dalje kaže da su devojke tada sate i dane ulagale u ispunjavanje cvetova, grana, listova i voćki. Vez je morao biti ravan, ubodi precizni, a naličje uredno.
„Završeni rad se prao i štirkao. Prvobitni štirak se pravio od brašna, prokuvanog sa vodom i proceđenog kroz cediljku. Kasnije se na tržištu pojavio štirak u prahu i u tečnoj varijanti. Opran komad se potapao u štirak i vlažan peglao. Tako sređen vezeni predmet bio je oličenje dobre domaćice i prikazivao je sav trud koji se uložio do gotovog proizvoda. Što bi babe rekle, moralo je da ‘dubi’, bez ijedne mrlje ili falte“, do detalja opisuje Jasmina Savić koliko su nekada bili cenjeni ručni radovi devojaka i žena.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Novi trendovi, ali i brz tempo života, potisnuli su i sklonili ove stvari iz naše svakodnevice. Kineski plastični podmetači, ašurice, razni komadi sintetičkih, nepeglajućih tkanina krase stolove i police.
„Ne pamtim kada sam videla negde vežen i uštirkan ukras. Jako malo znamo o tradiciji, pogordili smo se i imam utisak da se nekako stidimo naših korena. Sve nam je tuđe lepše, interesantnije, a naše blago, a samim tim i korene, smo izbrisali. Mi sami – zaključuje setno naša sagovornica i dodaje da se seća jedne Japanke koja je bila očarana heklanim šustiklicama i to ponela kao najvredniji suvenir.
Piše: Siniša Kostić
