Februara 1804. godine, Srbija je bila prostor zagušen tiranijom dahija. Seča knezova, zamišljena kao sredstvo za gušenje svakog otpora, postigla je suprotno – izrodila je vođu. Kada su se narodne starešine okupile u Marićevića jaruzi u Orašcu, izbor je pao na Đorđa Petrovića, čoveka čija je pojava ulivala nadu pomešanu sa dubokim strahopoštovanjem.
Karađorđeva narav bila je ogledalo surovog vremena. Opisivan kao čovek od malo reči, Vožd je bio sklon dugim periodima ćutanja i duboke zamišljenosti. Ta njegova melanholična tišina često je prethodila munjevitim odlukama na bojnom polju. Vlasti nije težio iz sujete; savremenicima je otvoreno govorio da je prek i da ne prašta izdaju. Ta čuvena strogost, koja nije štedela ni najbliže, jedina je mogla da disciplinuje razbijenu seljačku masu i pretvori je u vojsku sposobnu da sruši imperiju.
Godina 1804. označila je veliko buđenje. Pod Karađorđevom komandom, plamen bune se iz Šumadije brzo proširio na čitav Pašaluk. Oslobađanje Rudnika, Valjeva i Požarevca, uz opsadu Beograda, bili su ključni koraci u rađanju moderne nacije. Karađorđe je tada postao vrhovni simbol prkosa, živi dokaz da je sloboda dostižna uprkos vekovnom ropstvu.
Njegov genije prevazilazio je barut i mač. U jeku najžešćih borbi, razumeo je da sloboda bez zakona vodi u anarhiju. Postavljanjem temelja prve administracije i potonjim radom na institucijama, on je seljačku bunu transformisao u evropsku revoluciju. Njegov cilj bio je uspostavljanje poretka u kojem će „Srbija sama sobom upravljati“, čime je trasirao put svim budućim srpskim ustavobraniteljima.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Dok danas obeležavamo Sretenje, slavimo trenutak kada je Karađorđe postavio prvi kamen temeljac moderne države. Njegova pojava u Orašcu odredila je sudbinu Balkana. Iz pepela spaljenih sela, snagom volje i autoriteta, podigao je temelje institucija koje i danas baštinimo.
Piše: Petar Nikolajev
