Britanska rasprava o „neprikladnim sadržajima“ stigla je i do Biblije. Posle talasa upozorenja i „omekšavanja“ klasičnih autora, deo akademske i aktivističke scene sada predlaže da se sveti tekst označi kao problematičan zbog scena nasilja, incesta i nagosti, pa čak i da se pristup mladima ograniči. Formalno, niko ne traži zabranu; suštinski, stvara se atmosfera u kojoj se istorijski i religijski tekst tretira kao opasan materijal, uz etikete koje čitaoce guraju da preskoče ono što bi trebalo da čitaju i razumeju.
Zagovornici tvrde da standardi moraju biti isti za sve knjige, ako se iz školskih programa uklanjaju „uznemirujući“ delovi klasike, zašto bi Biblija bila izuzetak? Protivnici uzvraćaju da je to pogrešno poređenje: Biblija i kanonska dela nastaju u drugačijim epohama i čitaju se u kontekstu uz objašnjenje i raspravu. Upozorenja sama po sebi nisu problem, ali postaju zamena za nastavu čim se od njih pravi filter kroz koji stariji tekst mora da prođe da bi uopšte došao do učenika.
Pedagoški gledano, „sterilizacija“ gradiva ne čini mlade otpornijim, već nesigurnijim. Umesto da se uče kako da izdrže susret sa teškim temama – nasiljem, grehom, iskupljenjem dobijaju signal da je bezbednije ne otvarati „sporne“ stranice. Nauka i teologija, međutim, počivaju na suprotnom: na sposobnosti da se suoči, razume i uobliči argument, a ne da se realnost zasloni nalepnicom „uznemirujuće“.
Iza ove rasprave krije se širi problem: premeštanje odgovornosti sa obrazovnog sistema na izdavače i nalepnice. Kada institucije izbegavaju da rade najteži posao – da obezbede dobar čas, dobru interpretaciju i otvorenu diskusiju – ulogu nastavnika preuzima administrativna „kontrola sadržaja“. Rezultat je predvidljiv: manje čitanja, više formulara; manje razumevanja, više zabrana.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Upozorenje može biti korisna napomena, ali kada postane ograničenje religijskog teksta, prelazi u cenzuru na mala vrata. Bibliju i klasike treba čitati onakve kakvi jesu, sa kontekstom i ozbiljnom nastavom, a ne sa makazama i nalepnicama. Ako želimo zrelije čitaoce, ne treba nam „bezbednija“ verzija prošlosti, nego hrabriji razgovor u učionici. Sve drugo je put ka plićoj kulturi u kojoj se najpre označi, potom ograniči, a na kraju prestane da se čita.
Piše: Nina Stojanović
