Од Петроварадина до Косова Метохије, и шире, од српске равнице до свете земље, српски завет је исти, непоколебљив и непроменљив. И сада, док стојим испред тог транспарента на Петроварадинској тврђави, са мапом Космета и поруком „нема предаје“, не могу а да не осетим понос и инат који у нама тече вековима. И питам се, ко су ти који имају потребу да бране Косово са Петроварадина? Зар је заиста тако необично да Војводина, ова плодна равница, ово подневље српске историје и културе, брани Косово?
Новинар Н1, Игор Михаљевић, у свом прилогу поставља питање да ли је Војводина „довољно српска“. Каже, српски етнонационализам најјаче се брани у Војводини, јер, по његовом мишљењу, овај део наше земље никада неће бити довољно српски. Заиста? Зар је могуће да неко ко носи звање новинара, а самим тим и неку одговорност према истини и јавности, толико не разуме историју и дух овог народа, да не напишем за њега „мучне“ речи, „свог народа, сопственог“ ?
Војводина је српска због велике српске револуције, због Светозара Милетића који је оваплотио борбу за национална права Срба, због Исидоре Секулић, која је својом писаном речју величала нашу културу, због Вожда Ђорђа Стратимировића који је предводио српску војску у револуционарним годинама. Војводина је српска зато што је на великој Мајској скупштини 1848. године, први пут у историји света, у посланичке клупе села жена. Та жена, као и друге које су узеле учешће у јавном животу тога доба биле су храбре и одлучне, упркос свим друштвеним ограничењима, показале су да је српски дух несаломив и вечан. Те жене су раме уз раме, са својим саборцима устале да бране српство, оне нису биле слуге туђину и страном господару, оне нису оплакивале своја угрожена права, затроване аутошовинизмом, већ су браниле српство и самосталност Срба, за разлику од ових данас које су наше савременице и које обитавају у организацијама које финансира Сорош, мрзећи српски народ, историју, културу и државу, а самим тим и себе.
Наши преци, чували су Косовски завет. Чували су га и преносили, из генерације у генерацију, без обзира на окупаторе који су насилно хтели да нас одвоје од наше историје и традиције. И није случајно што се овде на бедемима Петроварадинске тврђаве са посебном пажњом чува косовски завет, јер је и велика сеоба Срба под вођством Арсенија III Чарнојевића довела наш народ са простора Косова и Метохије управо овде, у Војводину. То је било збег, али и спас, чувари Косовског завета нашли су уточиште у овим равницама и на крају у колективној свести нашег народа, макар оног већинског и здравог, живи Косовски мит, ма где год ишли, куда год се кретали и како год живели.
Они који покушавају да нас убеде да је Косово далека прошлост, да се не треба враћати старим биткама, ти исти никада неће разумети зашто је Војводина, ова српска равница, и даље спремна да брани Косово. За њих је то политичка игра, за нас је то живот, историја, култура, наше суђено место.
И као што су Аустроугари и Немци покушавали да нам забране тробојку и ћирилицу, тако су и слуге претходних власти у периоду дужем од деценије, за време самопрозваних демократа, наставиле да раде на ономе што су наши непријатељи почели. Уместо да се чува и негује српска традиција, Нови Сад, некадашња Српска Атина, постао је канализација аутошовинистичког царства. Али, данас је другачије. Од како је Српска напредна странка са Милошем Вучевићем, данашњим премијером, а некадашњим градоначелником Новог Сада, дошла на чело града, ћирилица је поново враћена у јавни живот, па је на градским аутобусима путници поносно читају, традиционална застава Војводине, тробојка са орлом и мотивима српског војводства, поново се вијори на јарболима широм покрајине.
Док аутошовинистичка опозиција поносно говори о модерној застави Војводине, без икакве историјске тежине, они изговарају реченицу: „Ово је наша застава, за њу нико није крварио.“ И управо ту лежи њихово незнање и неразумевање. Застава је застава управо зато што је за њу проливена крв, зато што у њој тече памћење генерација. А ми, овде у Војводини, памтимо и Лазара, и Косово, и бранимо га и увек ћемо га бранити.
Зато, када видите транспарент на Петроварадину, знајте да то није само парче платна са натписом. То је порука нашег завета, наше историје и нашег поноса. И нико, никада, неће нам узети то право. Војводина је српска, и Косово је наш завет.
Komentari 3