U centru Beča, gde se gastronomija sve češće prepliće sa politikom identiteta i luksuznim marketingom, restoran Špelunke ponudio je jelo koje je izazvalo burne reakcije javnosti: „Kajzer Franc“ – bečku šniclu po ceni od 395 evra za dve osobe. Na tanjiru se nalazi 250 grama vagju fileta, mesa poreklom iz Japana poznatog po ekstremnoj prošaranosti masnoćom i ceni koja višestruko nadmašuje klasičnu teletinu, zatim 125 grama kavijara „Imperijal Auslese“, jednog od najskupljih ribljih proizvoda na svetu, dobijenog od jesetre, kao i listići jestivog zlata od 23 karata, koji nemaju nikakav nutritivni ni ukusni efekat, već služe isključivo kao simbol bogatstva. Sve je upotpunjeno „limunovim parfemom“, aromatičnim sprejom koji se raspršuje neposredno pred serviranje.
Vlasnik restorana Kevin Rečer, ovu kreaciju predstavlja kao „savremenu interpretaciju nacionalnog jela“ i svojevrsni eksperiment o tome dokle austrijska kuhinja može da ide u 21. veku. Kritičari ističu da ovde nije reč o kulinarskoj inovaciji, već o političko-kulturnoj poruci – tradicionalno jelo, koje je decenijama bilo simbol građanske pristupačnosti, pretvara se u ekskluzivni proizvod namenjen uskom sloju bogatih gostiju. Šnicla od gotovo 400 evra, skoro 16 puta skuplja od prosečne bečke šnicle, postala je znak društvene razlike, a ne gastronomskog napretka.
Sastojci koji opravdavaju cenu ne unapređuju suštinu jela. Vagju, iako tehnički vrhunsko meso, gubi deo svojih kvaliteta u pohovanju, kavijar se pojavljuje kao luksuzni dodatak bez veze sa tradicijom šnicle, dok zlato služi isključivo kao vizuelni signal prestiža. Većina gastronomskih kritičara saglasna je da zlato ne doprinosi ukusu, već samo fotografiji za društvene mreže.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Bečka šnicla od 395 evra nije izraz kreativne slobode kuvara, već obeležje vremena u kojem se i tradicija podređuje demonstraciji bogatstva. Kada se nacionalno jelo koristi kao luksuzni rekvizit, gastronomija prestaje da bude kultura. To nije razvoj kuhinje, već njena instrumentalizacija u službi taštine i preteranog konzumerizma.
Piše: Nina Stojanović
