U Austriji, zemlji koja se predstavlja kao uzor socijalne sigurnosti, gotovo 1,9 miliona ljudi između 15 i 89 godina živi sa invaliditetom – to je četvrtina ukupnog stanovništva. Prema podacima Statističkog zavoda Austrije, ovi građani su ograničeni u svakodnevnom životu zbog zdravstvenih problema, a više od 21% njih nalazi se u riziku od siromaštva.
Oko 1,3 miliona osoba sebe ocenjuje kao „donekle ograničene“, dok gotovo 600.000 pati od „ozbiljnih ograničenja“. Čak i među mladima od 15 do 24 godine, 8% prijavljuje zdravstvena ograničenja. Umesto podrške, austrijski socijalni sistem često im uskraćuje mogućnost samostalnog života.
Socijalna pomoć, umesto štita, postaje prepreka. Više od jedne petine osoba sa invaliditetom živi na ivici siromaštva, a u domaćinstvima samohranih roditelja rizik dostiže 50%. Nedavna pooštravanja pravila samo su pogoršala situaciju, bez ikakvog obzira na najranjivije grupe. Konferencija o siromaštvu upozorava da se uticaj ovih mera na osobe sa invaliditetom potpuno ignoriše u javnom diskursu.
Martin Šenc iz Diakonije ističe: „Desetine hiljada korisnika socijalne pomoći su osobe sa invaliditetom ili mentalnim bolestima, ali oni su nevidljivi.“ Hitna pomoć ne funkcioniše, definicije samohranih roditelja su nejasne, a odredbe o teškoćama ne postoje. U Štajerskoj je smanjenje maksimalne stope dovelo do dvostrukog rezanja dodataka za invaliditet – „sramotna trka do dna“ među pokrajinama.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Austrija se krije iza blistave statistike i imidža blagostanja, dok desetine hiljada najranjivijih građana ostaju nevidljivi i osuđeni na siromaštvo. Umesto solidarnosti, sistem bira štednju na račun onih koji ne mogu da se bore. Vreme je da austrijski političari prestanu da govore jedno, a rade drugo i počnu brinuti o ljudima, a ne o budžetskim ciframa.
Piše: Nina Stojanović
