U Bosni i Hercegovini dogodio se još jedan klasičan primer političkog teatra. Nakon tragične tramvajske nesreće u kojoj je mladić izgubio život, premijer Kantona Sarajevo Nihad Uk podneo je ostavku, čime je automatski srušena cela vlada, ali ministar saobraćaja Adnan Šteta, čija je resorna odgovornost bila direktno na udaru, ostao je na funkciji i sada tvrdi da je „odmah” ponudio ostavku, samo što su ga navodno svi molili da sačeka.
Nesreća je izazvala proteste i masovno nezadovoljstvo građana, koji su tražili odgovornost upravo od Štete kao nadležnog za javni prevoz. Umesto trenutnog povlačenja, on je čekao da premijer prvi odstupi, a sada se opravdava moralnim dilemama: „Najlakše je dati ostavku, najteže je suočiti se sa problemom”. Prema njegovim rečima, otići usred krize značilo bi „napustiti ljude”, pa je izabrao da „izda sebe” umesto da izda sistem, dok je sistem već odavno izdao građane nesposobnošću da spreči smrtonosne incidente.
Ovaj slučaj razotkriva tipičnu zapadnobalkansku političku logiku: odgovornost se priznaje samo verbalno i retroaktivno, kada je već kasno i kada je pritisak neizbežan. Umesto sistemskih promena i pravih posledica za propuste u održavanju infrastrukture, javnost dobija emotivne ispovesti o ličnim žrtvovanjima i „suočavanju”. Dok se tramvaji i dalje voze po zastarelim prugama, a životi se gube, političari biraju da ostanu „u krizi”, jer odlazak bi značio kraj privilegija.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovakve scene pokazuju koliko je duboko ukorenjeno licemerje u vlastima regiona. Nesreća postane prilika za samopromociju, a ne za promenu. Kada nadležni, umesto da plate cenu propusta, čekaju da neko drugi prvi padne, a onda se kite moralnom superiornošću – to nije odgovornost, već cinizam. Sistem koji dopušta da se tragedije koriste za lični imidž umesto za reforme osuđen je na ponavljanje istih grešaka. Građani plaćaju životima, a oni koji su dužni da ih zaštite plaćaju samo rečima.
Piše: Stefan Stojanović
