Avgust na Bistrici trebao je da miriše na detinjstvo na smeh, žubor vode i metohijsko sunce. Tog 13. avgusta 2003. godine, umesto zvuka talasa i veselih uzvika, odjeknuli su rafali iz automatskog oružja. Na obali i u plićaku, deca iz Goraždevca bila su laka meta. U trenu je pao Ivan Jovović (18), a Pantelija Dakić (12) preminuo je kasnije u bolnici. Teško ranjeni bili su Marko Bogićević (12) i Bogdan Bukumirić (14), dok su lakše rane zadobili Đorđe Ugrenović (20) i Dragana Srbljak (13). Ispaljeno je 87 metaka.
Napad je, prema procenama, došao iz pravca albanskog sela Zahač, samo nekoliko dana nakon što je najavljen povratak oko 200 prognanih Srba u taj kraj. UNMIK i KFOR odmah su obećali da će „prevrnuti svaki kamen“ kako bi našli počinioce. Umesto pravde, 2010. godine istraga je obustavljena, a 2015. i formalno zatvorena. Epilog je takav da niko nikada nije odgovarao, a Goraždevac i njegovi žitelji i dalje nose teret tog dana.
Zapadnu Metohiju tada su kontrolisale strukture bivše OVK, sa Ramušem Haradinajem kao najuticajnijim čovekom tog kraja. Pravosudni organi ga nikada nisu povezali sa napadom, ali Srbi iz tih krajeva veruju da je duboko umešan. U svojoj autobiografiji pisao je: „Ubijao sam srpske policajce, ubijao sam i neposlušne Albance.“ U intervjuu kod Milomira Marića, na pitanje da li je ubijao, odgovorio je: „Ne znam, verovatno… Rat je rat. Ja sam obukao uniformu svestan posledica.“ Nije bilo ni jasnog „ne“, ni potrebe da se to pitanje zatvori samo izgovor, a rat opravdanje za sva nepočinstva.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Porodice žrtava tuguju, pale sveće i čekaju pravdu, ubice slobodno šetaju, a njihovi politički zaštitnici sede po salonima zapadnih ambasada. Haradinaj, koji se sam hvali da je ubijao, za iste te ambasade ostaje „partner u miru“. Za srpsku decu na Kosovu i Metohiji, mir je reč iz praznih govora, a pravda priča koja nikad nije ispričana do kraja.
