На Олимпијади, српски спортисти су остварили подвиг који ће се дуго памтити. Освојили су пет медаља – три златне, једну сребрну и једну бронзану – свака од њих за по један од пет олимпијских кругова, симболи снаге, истрајности и љубави према домовини.
Први тренутак који је наговестио да ће ово такмичење обележити Срби, био је када је Зорана Аруновић, опхрвена емоцијама, загрлила свог саборца Дамира Микца и заплакала од поноса. То је била прва медаља за Србију на овој Олимпијади, прва и то златна, као таква подстакла невиђени ентузијазам и наду у успех, али тада још увек није било наговештаја да ће Србија дати свету једну од највреднијих лекција.
Наше јунакиње су показале да су сузе драгоцени бисери националног поноса, а не слабости. Александра Перишић, стојећи на постољу пред милионским аудиторијумом, заплакала је јер је освојила „само“ сребрну медаљу. Њене сузе су волеле Србију истим жаром као и њено срце, земљу коју је представљала и за коју је дала све од себе. Храбро је тренирала много се борила, дошла по злато, а у домовину носи сребро, таквим сузама није заливено ничије постоље, таквом љубављу према народу и земљи коју представља, то је сампоуздање једне честите српкиње која у невољи не поклекне, а која се од доброг не узнесе. Њено самопоуздање и скромност у тренуцима тријумфа, показују чврсту веру у оно што је најважније – част, достојанство и љубав према домовини.
Гледали смо најбољег на свету, Новака Ђоковића, најбољег свих времена, оног који је освојио све што се у тенису освојити може, како осваја своје прво злато за Србију, како се клања и захваљује Богу, он велики Новак, највећи на свету, један од нас, са нама Србима једнак, пред Господом скрушен, зна одакле је потекао и куда се упутио.
Наши кошаркаши, наши орлови, борили су се до последњег тренутка. Злато им је измакло због неправде која је била видљива свима, али су се борили као ратници и освојили бронзу. Гледали смо наше кошаркаше, наше Орлове, љуте и заклете како им злато измиче неправдом, коју само црна утроба земље рађа. Уз нас и читав свет је гледао како освајају бронзу поносно и јуначки, очи упрте у тај трећи, бронзани тим у браћу по крви српској, у децу захвалну својој мајци Србији.
Србија је на овој Олимпијади победила не само на спортском терену, већ и у срцима људи широм света. Победила је изопачен свет који је заборавио шта значе морал, породица и част. Доделу медаља у којој су својом спонтаношћу и харизмом отели тај трен славе својим највећим ривалима, Американцима. За српске кошаркаше што потајно, што наглас, навијала је и америчка јавност. Са симпатијама су гледали американци Јокића, јер кроз њега видели су амерички сан, тако близу, а тако недостижан. Идеал, онога што просечан Американац жели, а што му сурова америчка политика и реалност не дају. Очарано су њихови медији, странице на друштвеним мрежама и обожаваоци спорта пратили најбољег кошаркаша свих времена како воли своју Србију, своју супругу и своју кћер. Гледали су како га његова средњошколска љубав, а сада венчана супруга бодри крај терена док му у загрљај трчи двогодишња девојчица. Гледали су тако и Новака Ђоковића, док му породица навија са трибина, син огрнут у заставу Србије, а кћер са транспарентом исписаним дечијим рукописом на листу свеске „Тата је најбољи“, најлепше и најемотивније навијање, најлепше слике олимпијаде послали су српски спортисти, њихов међусобни однос и њихов однос са ближњима.
Ту су и наши ватерполисти, традиционални и вечити победници, који су поново доказали да када Срби побеђују, то раде са стилом и поносом. Почетак такмичења можда није био импресиван, али су се вратили као феникс, доневши Србији још једно злато, пример наше истрајности, наше историјске борбе и наше победничке душе. Делфини, српски ватерполисти, подсетили су шта значи кад Србин победи, као што је Солунски фронт пробила отписана војска,
Док су други можда без допинг контрола освајали златне медаље, ми смо освајали срца. Наши спортисти, њихова спонтаност, харизма и љубав према својим ближњима, показали су свету шта значи бити Србин. Ми имамо Богдановића који грли мајку и оца, имамо Новака који се клања Богу и љуби заставу Србије, имамо девојчицу Ангелину Тoпић која, и са поломљеном ногом, улази у финале за своју земљу, а коју отац у наручју враћа у домовину. Ми имамо плавокосе девојчице које пружају поносне корак трчећи очевима у загрљај.
Ми смо свет, ми смо пример како се воли, како се бори, и како се побеђује. Србија је показала свету да није мала нација, већ велика породица која се бори, радује и плаче заједно. Нисмо ми мали, већ велики народ. На овој Олимпијади, Србија је победила. Наша домовина је цивилизација.
Нина Стојановић
