Презревање лета увек подсети на пролазност људског трајања. Циклус логичан, предвидив и без много маштовитости. Детињство: давни сан у топло подне, нејасни спомен на свежину света, младост: сила коју време скрши лако, нагло, преко колена, тако да испуштен јаук, жал за собом, за животом, „жал за младост“, расут у васиону којом се већ врте туђи, давни и скори јауци, наставља тужно да одзвања све док не умине, као и све друго, губећи се у просторима правечне равнодушности.
Где је зенит човеков и када?
У часу кад је најлепши, најздравији?
Када је од смрти и опадања најудаљенији, у зору живота, док је дете?
Када је најсрећнији?
Када процени сам да је дао довољно, када му сопствени живот каже да је оно најважније прошло?
У часу смрти?
Кад стоји разоружан пред страшним непријатељем, и можда по први пут схвата суштину и име разлике између живота и свега што није живот.
Иако биолошки стари, човек не презрева. Његово тело се мења, неретко, и ум посустане, али ипак, док дише, све још сазрева, још се набија слатким соком, као зрно које чека септембарско сунце да пукне, човек цвета у прекрасним бојама док не буде убран.
Па и после тога, он не може да свене.
Из земље у Небеса бива пресађен.
Тајана Потерјахин
Komentari 1