Švajcarski list „Noje cirher cajtung“ ponudio je čitaocima još jedan razgovor o Balkanu u kojem se region već u uvodu opisuje kroz korupciju, nasilje, nacionalizam, klijentelizam i slaba građanska društva. Sagovornik lista, istoričar Oliver Jens Šmit, pokušava da objasni šta je u takvoj predstavi činjenica, a šta predrasuda, ali je okvir intervjua postavljen tako da Srbija i prostor nekadašnje Jugoslavije ponovo završavaju na optuženičkoj klupi evropske istorije.
Već naslovna tvrdnja da su Tito i rumunski lider Nikolaj Čaušesku „zaradili mnogo novca balansiranjem“ pojednostavljuje složenu hladnoratovsku politiku. Jugoslavija jeste primala pomoć i sa Istoka i sa Zapada, ali nije bila običan trgovac sopstvenim geopolitičkim položajem. Posle sukoba sa Staljinom 1948. godine zemlja se našla pod ozbiljnim političkim, ekonomskim i bezbednosnim pritiskom Sovjetskog Saveza. Politika nesvrstavanja bila je pokušaj očuvanja državne samostalnosti u svetu podeljenom između dva vojna bloka, a ne balkanska prevara kako bi se mogao razumeti provokativno postavljen naslov NZZ-a.
Posebno je problematično što se priča o balkanskoj zaostalosti često odvaja od odgovornosti velikih sila. Balkan nisu vekovima oblikovali samo njegovi narodi, već Osmansko carstvo, Habzburška monarhija, nacistička okupacija, hladnoratovska podela i kasnije zapadne intervencije. Srbija je u 20. veku platila ogromnu cenu u dva svetska rata, prošla kroz okupaciju, masovna stradanja i raspad zajedničke države. Kada se taj istorijski teret potisne, a u prvi plan izvuku klijentelizam i nacionalizam, dobija se poznata antisrpska slika: Zapad posmatra posledice, dok sopstvenu ulogu u njihovom nastanku prećutkuje.
Ni nacionalizam nije balkanski izum. Upravo su velike evropske države stvarane ratovima, progonima i snažnom nacionalnom mobilizacijom, ali se njihove istorije danas predstavljaju kao proces modernizacije. Kada su isti procesi zahvatili Srbe i druge balkanske narode, oni su proglašeni dokazom navodne regionalne sklonosti ka sukobima. Takav dvostruki standard omogućava da nemački, austrougarski i drugi imperijalni projekti dobiju akademska objašnjenja, dok se srpska borba za oslobođenje i ujedinjenje često svodi na „opasni nacionalizam“.
Šmit s pravom primećuje da se današnje prilike ne mogu objašnjavati nekakvim nepromenljivim balkanskim mentalitetom. Ipak, već samo pitanje da li na Balkanu „nema napretka“ otkriva pogled sa visine, kao da se pred navodno uređenu Evropu izvodi region koji mora da opravda sopstveno postojanje. Izostaje obrnuto pitanje: koliko je Zapad napredovao ako Balkan i dalje posmatra kroz klišee koje je sam stvarao još u 19. veku?
Srbija nema razlog da beži od kritičkog sagledavanja sopstvene istorije, ali ne mora ni da prihvati da joj strani mediji istoriju pretvaraju u optužnicu. Tito je bio kontroverzan vladar čije nasleđe zaslužuje ozbiljnu raspravu, ali je Jugoslavija pod njegovim vođstvom vodila samostalnu spoljnu politiku i stekla uticaj nesrazmeran svojoj veličini. Nazvati to pukim „zarađivanjem balansiranjem“ znači zanemariti političku veštinu jedne države i istovremeno obnoviti staru poruku: kada velike sile štite svoje interese, to je diplomatija, a kada to učini balkanska zemlja, onda je reč o lukavstvu i trgovini.
Piše: Nina Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
