Početkom 13. veka Evropa je kipela. Vizantija, srce pravoslavlja, srozala se pod krstašima. Moćni Rim širio je uticaj. Srbija se našla na raskrsnici. Dok je Stefan Prvovenčani pragmatično tražio papsku krunu, monah Sava doneo je odluku prkoseći sili. Svesno je okrenuo leđa Rimu, vežući sudbinu naroda za oslabljeni, ali duhovno autentični Istok. Zašto je učinio taj izbor?
Godina 1204. donela je katastrofu – krstaši osvajaju Carigrad, osnivaju Latinsko carstvo. Vizantija se raspala. Na izbegličkom dvoru u Nikeji car i patrijarh čuvali su žižak vizantijske tradicije. Papstvo je bilo na vrhuncu, nudeći benefite za potčinjenost. Srbija pod pritiskom sila, morala je da izabere stranu u nastalom haosu.
Braća Nemanjići, Stefan i Sava, simbolizovali su dva puta. Stefan kao vešt državnik, težeći stabilnosti, krunu je 1217. primio od Pape. Izbor pragmatičan, za opstanak države. Monah Sava sa Svete Gore, gledao je dalje. Njegova vizija bila je duhovna istina i očuvanje identiteta, suprotstavljajući se bratovljevom pragmatizmu.
Za Savu, pravoslavca sa Svete Gore, teološke razlike sa Rimom (Filioque, primat pape) bile su fundamentalne. Shvatio je da prava snaga nije u vojnoj sili, već u čistoti vere. Njegov izbor oslabljene Nikeje nije političko samoubistvo, već odluka da Srbija ostane pravoslavna, verujući da apostolska vera i duhovna autentičnost donose trajan opstanak naroda.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Savin izbor imao je dalekosežne posledice. Vezivanjem za Rim, Srbija bi možda izbegla patnje, ali izgubila bi duhovni identitet. Vezavši se za Istok, Sava je stvorio štit koji je narodu omogućio opstanak kroz osmansku vlast, čuvajući jezik, pismo i veru. Njegov izbor nije bio znak slabosti, već proročki pogled u budućnost, garantujući opstanak duše nacije.
Piše: Petar Nikolajev
