U apoteci „Centar“, u tržnom centru „Kare“ u drezdenskom naselju Gorbic, žena prilazi pultu sa korpom iz Kauflanda (nemački lanac marketa) i tiho traži rastvor za kurje oči. „Za odrasle, ne za decu“, dodaje, pomalo nelagodno. Mladi apotekar Kristijan Vile bez žurbe bira dve kutijice i kratko objašnjava kako se preparat pravilno nanosi, da ne ošteti zdravu kožu. Na prvi pogled, obična scena, ali u Nemačkoj 2026. godine, ovakvih apoteka i ovakve svakodnevice sve je manje.
Kako prenosi NZZ (Neue Zürcher Zeitung) u tekstu Izabel Vahter od 12. februara 2026. godine, nemački farmaceutski sektor klizi u slobodan pad – od 2015. godine do danas nestalo je oko 3.600 apoteka, pa je broj pao sa približno 20.200 na oko 16.600. Visoki troškovi, rastući pritisak onlajn prodaje i dugogodišnje političko odugovlačenje oko pravila igre doveli su do toga da se svake godine zatvaraju stotine objekata, naročito u manjim mestima i perifernim četvrtima. Mladi apotekar poput Kristijana Vilea, koji je ipak preuzeo lokalnu apoteku, danas je pre izuzetak nego pravilo i svakako nije rešenje za sistemsku krizu.
Kristijan Vile, tridesetogodišnjak sa biografijom – diploma sa 23 godine, državni ispit, iskustvo u rukovođenju filijalom – dve godine je pretraživao oglase, pravio poslovne planove i pregovarao sa bankama da bi kupio apoteku na obodu Drezdena. Odabrao je Gorbic, četvrt radnika, migranata i srednje klase, jer tamo postoje stalne mušterije koje se pamte po imenu i po terapiji. „Gospođi Alegro treba lek za dijabetes, gospodinu Kuncu ovaj za razređivanje krvi“, kaže, objašnjavajući da mu to donosi predvidljivije naručivanje i uz malo sreće, stabilniji promet.
U centru grada, gde apoteke stoje jedna do druge, vodi se rat cenama za preparate bez recepta, dok su lekovi na recept stešnjeni propisima i niskim maržama. Vile tvrdi da se „još uvek isplati“ preuzeti apoteku, ali samo ako se finansije hladno i detaljno prečešljuju. Mnogima, kaže, na kraju meseca ostaje tek oko 1.000 evra profita. To nije posao za romantiku, već za disciplinu i računicu.
Iza jedne apoteke krije se šira slika – država je godinama dopuštala da se mreža apoteka kruni, dok su se političke rasprave o cenama, regulaciji i onlajn prodaji vukle u krug. Posledice su najvidljivije van velikih centara – ruralna područja i slabije povezane gradske zone ostaju bez osnovne zdravstvene usluge, a ljudi su sve češće primorani da putuju kilometrima ili da se oslanjaju na dostavu i velike platforme. U trenutku kada stanovništvo stari, a hronične bolesti rastu, zatvaranje apoteka postaje više od tržišne statistike- postaje pitanje dostupnosti zdravlja.
NZZ piše da Nemačka u praksi sve više tretira apoteke kao obične maloprodajne objekte u tržišnoj utakmici, umesto kao deo javne infrastrukture. Ishod je već opipljiv – za deset godina nestala je približno jedna od pet apoteka, a sve manje mladih farmaceuta uopšte želi da ulazi u samostalni posao, jer rizik raste, a sigurnost opada.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Nemačka, koja se godinama predstavljala kao uzor stabilnosti i uređenog sistema, sada pokazuje drugu stranu – nemoć da sačuva uslugu koja je najbliža građaninu. Nemci su dopustili da apotekarstvo postane tržišna džungla u kojoj opstaju oni sa kapitalom, lokacijom i srećom. Priča Kristijana Vilea nije pobeda preduzetništva, već signal koliko je sistem načet kada mladi moraju da se bore da bi uopšte ostali u struci koja je nekada bila sinonim za ugled i sigurnost. I možda je to pitanje koje prevazilazi Nemačku – šta vredi „najjača ekonomija Evrope“ ako građanin u 21. veku nema mogućnost da kupi osnovnu terapiju?
Piše: Nina Stojanović
