Na Vidovdan 1914. godine, u srcu Sarajeva, jedan Srbin iz Bosne, Gavrilo Princip, ispalio je metke koji su promenili tok svetske istorije. Simbol otpora i slobode, za Srbe i mnoge narode koji su sanjali ujedinjenje, on je postao heroj Vidovdana, jedan od najpoznatijih ličnosti srpske i svetske istorije. Iza pištolja stajao je mladić dubokih uverenja, spremnosti na žrtvu zbog vere u bolju budućnost svog naroda.
Rođen 1894. godine u selu Obljaj kod Grahova, u siromašnoj porodici, Gavrilo je od malih nogu pokazivao patriotski žar. Školovao se u Sarajevu i Beogradu, gde se zbližio sa idejama jugoslovenstva i borbe protiv austrougarske vlasti. Kao član „Mlade Bosne“, bio je deo grupe mladih idealista koji su sanjali o slobodnoj, ujedinjenoj Jugoslaviji. Nije bio prvi koji je trebalo da puca, ispred njega bili su Mehmed Bašić, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež, ali od svih njih on je jedini uspeo, kada se nadvojvoda Franc Ferdinand zaustavio upravo ispred njega. Princip je iskoristio trenutak i ispalio istorijske hice.
Uhvaćen je, mučen i osuđen na 20 godina zatvora, jer je kao maloletnik izbegao smrtnu kaznu. U tvrđavi Terezin njegovo zdravlje je potpuno propalo. Bolovao je od teške tuberkuloze, težina mu je pala na 40 kilograma, desna ruka mu je amputirana zbog gangrene. Umro je posle četiri godine provedene u mukama, 28. aprila 1918. godine, sam u ćeliji, ne dočekavši kraj rata ni državu za koju se žrtvovao. Nikada nije želeo svetski rat – na suđenju je jasno rekao da je cilj bio ujedinjenje Južnih Slovena.
Pred smrt u zatvoru tvrđave Terezin, u teškim uslovima ropstva i bolesti, Princip je urezao noktima u zid ćelije stihove koji su prvi put objavljeni 17. marta 1919. godine u časopisu „Zvono”, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914”.
Tromo se vrijeme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema
I mjesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe
Evo nas u kamazatu
Na nama lanci zveče
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt
Al’ pravo je rekao prije
Žerajić soko sivi:
„Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre neka živi!”
Naše će sjene lutati po Beču, hodati po dvoru, plašiti gospodu“
U stihovima Princip slika strašnu stvarnost zatvorskog života: „Tromo se vrijeme vuče i ničeg novog nema… Evo nas u kamazatu, Na nama lanci zveče ,,Izražava očaj, ali i nepokolebljivu veru u smisao žrtve, pozivajući se na ,,Bogdana Žerajića“ (Gavrilo Princip i ostali članovi „Mlade Bosne“ smatrali su ga herojem i uzorom): „Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi!“ To je filozofija Vidovdana – izbor carstva nebeskog nad zemaljskim.
Njegova sudbina je simbol Vidovdana, dana kada se srpski narod vekovima suočava sa izborom između carstva nebeskog i zemaljskog. Kao i knez Lazar 1389. godine, Princip je izabrao žrtvu za viši cilj. Danas, više od veka kasnije, njegovo ime ostaje živo. Gavrilo Princip nije samo „okidač“ Prvog svetskog rata. On je mladić koji je u ime slobode svog naroda stao pred cara i promenio svet.
Vidovdan je tako dobio novo lice i ime Vidovdanskog junaka i mučenika.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
