Danas mnogi, posebno mlađi, verovatno ne bi znali da odgovore na pitanje čime se bavio ćurčija. Nekada je, međutim, ovaj majstor bio gotovo nezamenljiv. Ćurčije su obrađivale jagnjeće, ovčije, kozje i jareće kože i od njih pravile kožuhe, prsluke, šubare, a kasnije i bunde – odeću bez koje se nekada teško mogla zamisliti zima.
Ćurčijski, odnosno kožuharski zanat veoma je star. Pominje se još u srednjovekovnim izvorima, dok su ćurčije tokom kasnijih vekova postale važan deo zanatskog života srpskih gradova i varoši. U Banatu, Bačkoj i Sremu pominju se još tokom 17. veka, a u 19. veku zanat je bio dobro organizovan kroz esnafe.
Put do majstora nije bio lak. Zanat se učio godinama. Posle približno tri godine šegrtovanja sticalo se zvanje kalfe, a zatim je sledilo dalje usavršavanje i majstorski ispit. Ćurčija nije bio običan krojač. Morao je da poznaje čitav postupak – od čišćenja i struganja kože, preko štavljenja i sušenja, pa sve do krojenja, šivenja i ukrašavanja gotovog kožuha.
Posebno mesto u životu ćurčija imao je esnaf. Kožuharski esnafi imali su svoje zastave i pečate, a njihov zaštitnik bio je Sveti prorok Ilija. Postojalo je i staro predanje da je Sveti Ilija bio nenadmašan ćurčija, čiji su kožusi bili tako dobro izrađeni da nisu imali karakterističan miris obrađene kože. Zato su ga majstori prihvatili kao svog zaštitnika i proslavljali kao esnafsku slavu.
Ćurčijski proizvodi nisu služili samo da čoveka zaštite od zime. Bogato ukrašeni kožusi bili su pokazatelj umeća majstora, ali i imovnog stanja vlasnika. Ukrašavali su se vunom, koncem, obojenom kožom, krznom, čojom, filcom, ogledalcima i dugmadima, a česti motivi bili su cvetovi, srca i lozice. Pojedini sačuvani primerci danas predstavljaju prava dela narodne umetnosti.
Industrijska proizvodnja odeće tokom 20. veka potisnula je ovaj zanat. Jeftinija fabrička garderoba, promena mode i načina života doveli su do toga da su ćurčijske radionice počele da nestaju. Sličnu sudbinu doživeli su i brojni drugi vršački zanati. Podatak da je 1989. u Vršcu postojao 51 različit zanat, dok su mnogi danas potpuno nestali, najbolje pokazuje koliko se zanatska slika grada promenila.
Ipak, tradicija nije sasvim nestala. U Vršcu i danas radi krznarska radnja ,,Nerc“, u Zmaj Jovinoj ulici, registrovana za proizvodnju proizvoda od kože i krzna. U vremenu kada stari majstori nestaju, opstanak ovakvih radionica predstavlja živu vezu savremenog Vršca sa nekadašnjim gradom trgovaca, šegrta, kalfi i majstora.
Ćurčijski zanat zato nije samo priča o kožuhu i bundi. To je priča o vremenu kada se zanat učio godinama, majstorsko ime gradilo čitavog života, a znanje prenosilo sa oca na sina i sa majstora na šegrta. Sa svakim ugašenim starim zanatom nestaje i mali deo istorije grada, zbog čega sećanje na vršačke ćurčije zaslužuje da bude sačuvano.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
