Novo Brdo,kruna brda nadomak Prištine, danas u ruševinama, nekada je u prvoj polovini XV veka bilo srce jedne velike civilizacije. U vreme despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, kada je Srbija doživljavala svoj kulturni i ekonomski uspon, ovde je odzvanjao čelik kovača, žamor rudara i glas koji se prenosio kontinentom – „Tamo postoji grad od srebra.“ Taj grad nije bio samo utvrđenje, već živa sila, mesto gde se sudbine naroda i carstva susreću.
Godišnje je iz rudnika Novog Brda izlazilo i do sedam tona srebra, skoro petina ukupne evropske proizvodnje tada. Ali najveća tajna bila je plemenita ruda poznata kao glamsko srebro, koja je u sebi nosila i do trećinu čistog zlata. Zahvaljujući njoj, kovnice su radile bez predaha, a srpska država tog doba postala je jedna od najmoćnijih ekonomskih sila kontinenta. Trgovački karavani iz Dubrovnika, Venecije, Beča i dalekih istočnih zemalja slivali su se u ovaj grad, donoseći robu, ugovore i glas o njegovom bogatstvu.
Procene govore da je u Novom Brdu tada živelo oko pedeset hiljada ljudi, čak pet puta više nego u tadašnjem Londonu. Ulice su bile tesne i pune života, pijace uzavrele, dok se tvrđava uzdizala nad svime kao stražar nad blagom zemlje.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Novo Brdo stoji kao podsetnik da je Srbija večna, tada u svom najvećem sjaju, i danas u svakom kamenu koji čuva sećanje. Gradovi dolaze i odlaze, države se menjaju, ali Srbija ostaje, snažna u svojim korenima, u svojoj zemlji i svojoj istoriji. Dok god postoji Srbija, živeće i sećanje na gradove koji su je gradili, na ruke koje su znale da stvaraju i na duh naroda koji ne prestaje da traje.
Piše: Stefan Bogdanović
