У спорту, где победе и порази иду руку под руку, постоје тренуци који нас подсећају на снагу људског духа и несломиву вољу. Ангелина Топић, наша млада атлетичарка, управо је један од тих тренутака претворила у причу о тријумфу над невољама. Са само 19 година, ова девојка је освојила злато на Светском првенству за јунијоре, након што је на Олимпијским играма у Паризу била приморана да се повуче због повреде. Стално нам говоре, „кад паднеш устани“, а Ангелина, српски анђео нам је показала да је то и могуће.
Пре само неколико недеља, на олимпијском стадиону у Паризу, српски наавијачи су гледали у Ангелину, навијали и стрепели.. Са поломљеним скочним зглобом, она је успела да се пласира у финале, али је бол био превелики, након што су дефинитиво и устабовили да је у питању прелом, била је приморана да напусти такмичење. Тај тренутак разочарања на тренутак је изгледао као крај њеног олимпијског сна, а био је заправо почетак једног новог путовања — путовања које је тестирало њену снагу, истрајност и љубав према спорту. Путовање које је Ангелину девојчицу, преобразило у див јунака.
Ова прича је више од спортске победе; то је прича о љубави оца и кћери, прича о истрајности и прича о Србији. Драгутин Топић, Ангелинин отац и тренер, био је уз њу од првог дана. Њихов однос, испуњен подршком и нераскидивом везом, постао је симбол родитељске љубави и улагања у снове своје деце. Ув ово ће у годинама које нам долазе гледати свет, о овоме ће писати светска штампа. Драгутин је био ту да је охрабри, држећи је за руку када је падала и када је устајала, и да слави с њом сваки њен успех.
Ангелина је сада пример не само за српску атлетику, већ и за све нас. Њен успон до светског злата у Лими није само победа над другим такмичарима, већ и победа над самим собом. Успела је да заборави бол и разочарање из Париза и да покаже свету, а и себи шта значи истинска храброст и упорност.
Корача ка слави и подсећа на наше најбоље особине, а то су оне које као народ поседујемо, да никада не одустајемо, да увек верујемо у себе и да, када паднемо, устанемо још јачи. Она је наше злато, узор, наш шампион, и понос Србије.
Нека ова девојчица буде наш нови Новак Ђоковић, симбол снаге и одлучности, а њена прича које ће у будућности бити исписана служиће као инспирација за све нас. Јер, као и Новак, Ангелина нам је показала да се границе не померају само талентом и тренингом, већ и срцем, духом и љубављу према ономе што радимо и према ономе што живимо. Љубављу према земљи и љубављу према породици. Нека њен успех буде доказ да је Србија земља великих шампиона, и да су наши спортисти, баш као и Ангелина, спремни да свету покажу своју снагу и величину.
