U noći 14. na 15. april 1912. godine, kada je Titanik udario u ledeni breg i za manje od tri sata odneo oko 1.500 života, među retkim preživelima treće klase bio je i Nikola Lulić iz ličkog sela Konjsko Brdo. Dok su stotine ljudi sa ovih prostora nestale u ledenim vodama Atlantika, Lulić je, zahvaljujući snalažljivosti i sreći, uspeo da se domogne čamca za spasavanje broj 15 i preživi jednu od najvećih pomorskih tragedija u istoriji.
Titanik je krenuo na svoje prvo i poslednje putovanje iz Sauthemptona 10. aprila 1912. godine. Od oko 2.224 putnika i članova posade, preživelo je između 700 i 712 ljudi. Prema podacima ,,Encyclopedia Titanica“ i istraživanjima istoričara na brodu je bilo između 30 i 34 osobe iz tadašnje Austrougarske – odnosno iz srpskih krajeva. Gotovo svi su putovali u trećoj klasi, trbuhom za kruhom prema Americi. Tela većine nikada nisu pronađena. Jedan od retkih identifikovanih bio je Josip Draženović iz Hrastelnice. Preživelo je troje putnika: Mara Banski, Ivan Jalševac iz Topolovca i Nikola Lulić.
Nikola Lulić rođen je 24. februara 1883. godine u Konjskom Brdu kod Perušića. Kao mladić radio je na njivi i pomagao roditeljima dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Oko 1902. godine dezertirao je i pobegao. Pošto se nije mogao vratiti kući, otišao je u Ameriku. Radio je kao rudar u rudniku Alpena u Čišolmu, Minesota. U jesen 1911. vratio se kući na nekoliko meseci. U proleće 1912. ponovo je krenuo u Ameriku. Zemljaci koji su pošli sa njim su mu platili kartu jer im je služio kao vodič i prevodilac, već je poznavao put i engleski jezik. Karta treće klase, broj 315098, koštala je 8 funti, 13 šilinga i 3 penija (oko 170 švajcarskih franaka). Ukrcao se u Sauthemptonu.
Kako se spasao, najpouzdaniji podatak dolazi od njegovog saputnika Ivana Jalševca, koju je sam Lulić kasnije pričao novinama, glasi da je u vodi spasao dete i da ga je majka Norvežanka, uvukla u čamac.
Prevezen je brodom Karpatija u Njujork. Otišao je kod rođaka u Čikago, pa se vratio u rudnik u Minesoti. Posle Prvog svetskog rata trajno se vratio u domovinu. Bavio se poljoprivredom i živeo skromno. Retko je pričao o toj noći. Umro je 20. septembra 1962. godine u Perušiću, u 79. godini.
Priča o Nikoli Luliću ostaje jedan od retkih svetlih trenutaka među tragičnim sudbinama ljudi sa ovih prostora na Titaniku. Dok je luksuzni brod postao simbol ljudske bahatosti i tehnološke oholosti, jednostavan seljak iz Like pokazao je da plemenitost i spremnost na žrtvu ponekad mogu da prebrode i najveću katastrofu.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
