Служити Србији, упркос свему и свима. Служити јасно и недвосмислено, без отровних сумњи и фаталног неповерења.
Служити Отаџбини и народу – а преко Државе (другачије и није могуће) – докле год има снаге и вере у нама.
Служити Србији, без обзира на политичке разлике и несугласице, без обзира на то ко јој је на челу, без обзира на демонске гласове лажи и раздора.
Служити Србији као што су Руси СЛУЖИЛИ: и Московској Кнежевини, и Руском Царству, и Сверуској Империји, и Николајевој трагичној Голготи, и Врангеловој Белој и Стаљиновој Црвеној Армији, и Отаџбини са Светим Георгијем (на тробојци) и Совјетској Држави са петокраком (на црвеној позадини), и СССР-у пре и током распада, и у Првом и Другом Чеченском рату, и против Чечена и заједно са њима, и у време Јељцина (када је, право ниодакле, и изникао њихов витки плавокоси Изабраник, низак растом али висок снагом вере у своју рањену и скоро сломљену земљу), и, Богу хвала, сада у време Владимира Великог (новог „Сунца Јарког“ тајанственог XXI века, у кога и сви ми ван Русије гледамо као у спаситеља света, хришћанства и породице)… јер без спремности на служење Држави, без обзира на све околности, ништа не би остало од Русије, ни камен на камену. Неки пут су руски војници јуришали на светско зло у поднебесју са све дрвеним крстићима испод униформе (а не на њој), али увек са истим знацима и страсном љубављу у свом срцу.
Служити Србији и под Карађорђем Славним и под Милошем Великим, и под Петром Првим и под генералима Недићем и Михаиловићем, и у време Милошевића и данас, у епохи председника Александра Вучића. Служити јој непоколебљиво и са погледом стрелимице упереном против спољног непријатеља – у завету заштите наше нејачи и на јуначком трагу наших предака.
СЛУЖИТИ СРБИЈИ, а не држати јој свећу и све оне (непотребне, јалове) сујетне лекције из увезеног и опасног „уличарског“ жанра. Без романтизма „само на речима“, већ – на делима, и у ниском старту према противницима у туђинским униформама (а не према својој војсци и полицији).
Служити Србији колико год умемо, смемо и можемо, као 91. године (као и обично, у не баш идеалној ситуацији и са нежељеним ознакама на шлему). Јер се тренутак у коме учествујемо у Отаџбинском рату не може бирати, као ни историјске вође и своје место у војсци и Држави.
Служити Србији са свешћу о томе да „може боље“, али тек ако преживимо оно „лошије“. Ако својом жртвом пред лицем Божијим помогнемо својим сународницима и потомцима да дочекају и доживе своју шансу.
Јер ми, баш као и Руси, чекамо Цара. Али не скрштених руку. И са пуном свешћу о Божијем Допуштењу (а не само Промислу) и о томе да увек постоји светло на крају тунела!
Верујте у своју Државу, била она Монархија или Република. Браните је, браћо и сестре, да би, на крају баладе, било све онако како се надамо и прижељкујемо!
Запамтите да – без нас и наше мале карике – се све, очас посла, може покидати: читав онај светосавски предачки животворни ланац.
Верујте и не плашите се смрти и неправедне и изгледа неизбежне осуде својих маловерних саплеменика и суграђана!
