Слушајући у детињству приче старог света, свеједно да ли су то антички митови, бајке браће Грим, српске јуначке песме, учили смо да детектујемо обрасце и декодирамо значења: све оно чиме се антропологија фолклора бави на студиозан начин ми смо интуитивно напипавали препознајући у различитим фабулама Кембеловог „хероја са хиљаду лица“, архетипског универзалног јунака чија личност надилази културне и географске разлике између удаљених светова из којих потичу велике приче људске старине.
Није тешко уочити, чак ни када сте дете, да је структура народних бајки или митова чврста и да постоји у њима много више предвидивости од срећног или трагичног краја.
Мотив помагача је константа: главни јунак добиће, током своје авантуре, понекад и више пута, од стране различитих епизодних ликова, неочекивану и неопходну помоћ.
У руским бајкама, помоћници су изузетно живописни: жаба која попије млеко па прескочи море, невидљиви човек, Баба Јага лично или сам ђаво: амбивалентни карактер помоћника изазива машту детета и уноси неизвесност у ток приче.
Ипак, постоји један изузетни јунак ове народне традиције коме не одговарају други калупи: док сам као мала слушала, много пута, узбудљиву причу о Ивану Царевићу и жар птици, имала сам неодољиви утисак да њен протагониста није најмлађи царев син.
Сиви вук у причу улази као негативац. Растргао је без разлога царевићевог коња, а чак и дете зна, барем по Краљевићу Марку, да је јунак без коња изразито рањив.
Али, одмах након тога, Сиви вук се покајао, и све до самог краја остаје више од помагача: осим што зна све о подвизима који стоје пред Иваном, кадар је да исправи његове грешке, па чак и да га васкрсне након смрти.
Постоји један моменат у причи када Сиви вук напушта царевића, то је тренутак у коме се чини да је задатак испуњен. Сећам се упечатљивог утиска неприродности тог растанка. Годинама касније, необична личност Сивог вука није престајала да ме фасцинира, читала сам и проналазила различита тумачења, но највише ми се свидело оно које сугерише да је вук у ствари једна од инкарнација главног јунака, или његов суперего.
Непредвидив, по потреби свиреп, спретан, храбар и лојалан до смрти, Сиви вук поседује све особине које Ивану недостају да би из добродушне царске пришипетље еволуирао у хероја.
Рекло би се да је ова бајка у целости алегорија која дубље понире у психологију јунака него што се бави његовим авантурама. У њој обичан човек, премда царев син, на раскрсници бира свој усуд, среће своју другу природу и њоме вођен, постаје архетип.
„Узјахаће Иван Сивога вука,
да га сиви носи беспућима,
нигдинама нестајућег света.
Трагаће где људи није и гласа нема,
где утроба Златогривог лежи растргнута,
узјахаће Иван Сивога вука.“
Читајте бајке, увек.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
