Švedska se suočava s ozbiljnim problemom u sistemu Rättspsykiatri (Retspsihijatrija – forenzička psihijatrija). Trenutno 21 osoba, pravosnažno osuđena na obavezno psihijatrijsko lečenje, čeka na slobodno mesto u ustanovama. Popunjenost kapaciteta dostigla je 112%. Iako zakon jasno propisuje da lečenje mora početi odmah po pravosnažnosti presude, u praksi se to ne dešava. Osuđeni ostaju u pritvoru ili bez adekvatnog tretmana, iako su procenjeni kao visoko rizični. Time se zakon faktički krši, a sistem pokazuje ozbiljne pukotine.
Same klinike, uključujući ustanove u Malmö-u (Malmeu), godinama upozoravaju na nedostatak mesta i rastuće opterećenje. Ipak, konkretne mere izostaju. Među onima koji čekaju nalaze se i osobe osuđene za teška krivična dela – ubistva, silovanja i nasilje. Čekanje traje nedeljama, pa i mesecima. Annika Östman (Anika Estman – u tekstu navedena kao Ester), rukovodilac klinike u Malmeu, ocenjuje situaciju kao „veoma ozbiljnu”. Najteže stanje je u Skåne (Skoneu), ali problemi su prisutni i u Stockholm-u (Stokholmu) i Västra Götaland-u (Vestra Jetalandu).
Ovo nije samo pitanje organizacije, već pokazatelj sistemskog zastoja. Država koja ističe humanost svog kaznenog sistema ne uspeva da obezbedi tretman koji je sama propisala sudskim odlukama. Umesto proširenja kapaciteta, vlast se poziva na budžetska ograničenja. Posledica je pravna nesigurnost i povećan rizik po javnu bezbednost.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ako država donese presudu o obaveznom psihijatrijskom lečenju, a zatim mesecima ignoriše njeno sprovođenje, to je već ozbiljan slom sistema. Zakon koji se ne primenjuje na vreme postaje mrtvo slovo na papiru. U ovom slučaju posledice nisu apstraktne – reč je o ljudima osuđenim za teška krivična dela i o direktnom ugrožavanju bezbednosti građana.
Zakon mora važiti jednako za sve – i za građane i za državu. Ako se mere ne sprovode na vreme, ugroženi su i osuđeni i društvo u celini. Sistem koji ne može da izvrši sopstvene presude ne može se nazvati funkcionalnim. Pravda ne sme da čeka na slobodan krevet.
Švedske vlasti godinama govore o humanom i efikasnom sistemu, ali brojke pokazuju drugačiju stvarnost. Preopterećenost od 112 odsto znači da kapaciteti nisu planirani u skladu s realnim potrebama. Umesto jasnog plana proširenja i ulaganja, javnost dobija objašnjenja o budžetskim ograničenjima.
Pravna država ne sme da funkcioniše selektivno. Ako presude ne mogu da se sprovedu, poverenje u institucije slabi. Odgovornost je na državi da obezbedi uslove za izvršenje sopstvenih odluka. U suprotnom, sistem koji bi trebalo da štiti društvo postaje izvor dodatne nesigurnosti.
Piše: Stefan Stojanović
