Aranđelovac, šumadijski gradić podno Bukulje i Venčaca, još uvek nosi tragove svog najsjajnijeg doba. Mineralna voda „Knjaz Miloš“ i danas teče na police širom sveta, ali fabrika „Šamot“, za koju su radnici doslovno izgarali, sada je samo uspomena zarasla u korov i nove zgrade.
Bilo je to vreme puno poleta. Krajem 19. veka počelo je sa vodom, glinom i kamenom, a posle rata grad je procvetao. Fabrike „Šamot“ i IEP (Industriji elektro-porcelana) imale su po 3.500 radnika, proizvodi su se slali na sve kontinente, a šamotne opeke stizale su čak do Afrike i Amerike. Venčački mermer putovao je do Južne Amerike, a voda „Knjaz Miloš“ osvajala je i daleku Australiju.
Radnici su 1947. godine danju pravili opeke, a noću u slobodno vreme, zidali samu fabriku. Kada je trebalo hitno isporučiti robu, ulazili su u još vrele peći, kvasili radne bluze, vezivali ih oko glave da izdrže paklenu toplotu. Po završetku smene bluze su bile suve, a oni ponosni.
Leti je grad disao drugačije. Smotra „Mermer i zvuci“ dovodila je vajare, glumce, pevače iz celog sveta. Kafanske terase pred „Šumadijom“ i „Zelenogorom“ bile su prepune, živa muzika svirala duboko u noć, a ispred ulaza čekalo se na slobodan sto.
Tranzicija i privatizacija su mnogo toga odneli. „Šamot“ više ne postoji, druge fabrike rade sa manjim kapacitetom i novim vlasnicima. Entuzijazam onih godina, taj plamen koji je goreo u ljudima i mašinama, to se ne zaboravlja.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Aranđelovac danas možda nije industrijski gigant, ali njegova prošlost i dalje miriše na vruću opeku, svežu mineralnu vodu i noći pune smeha i muzike.
Piše: Nina Stojanović
