Невероватна комбинација хаоса, несналажења и манипулација постала је синоним за деловање опозиције у Србији. Последњи догађаји који укључују напуштање Народног покрета Србије (НПС) од стране народне посланице Славице Радовановић, распад странке Драгана Ђиласа и сцене испред новосадског суда откривају дубоке пукотине у структури опозиционих редова, али и скандалозне методе којима прибегавају.
Трагедија у Новом Саду, у којој је живот изгубило 15 људи, добила је сраман политички контекст захваљујући потезима опозиције. Уместо да допринесу истини и правди, опозиционе групације су ову несрећу искористиле као прилику за сопствену промоцију и подстицање хаоса. Испред суда у Новом Саду, где су се њихове активисткиње сукобљавале са полицијом, могле су се видети сцене потпуног политичког бесмисла – протест без јасног циља, манипулација јавним мњењем и злоупотреба бола жртава.
Шта је идеја подмукле опозиције?
Питање које се само намеће је: шта је стварна идеја иза оваквих поступака? Одговор је јасан – опозиција покушава да скрене пажњу са сопственог распада и губитка подршке грађана. Без јасне визије и планова, без аргумената и политичког програма, преостало им је само да користе најниже методе како би остали релевантни. Злоупотреба трагедије, како би створили утисак борбе против система, показује недостатак моралних вредности и одсуство стварног интересовања за добробит грађана.
Сукоби испред суда у Новом Саду представљају кулминацију политичког театра. Њихови протести не само да нису имали јасан циљ, већ су показали неспремност опозиције да се бави озбиљним питањима. Уместо рационалног дијалога, грађанима је понуђена представа сукоба и опструкције, која никоме не доноси добро. Сцене које су укључивале физичке обрачуне, увреде и блокаде само су додатно осрамотиле опозицију у очима јавности.
Пукотине у опозиционим редовима
Док се њихове активисткиње „боре” испред суда, чланови опозиционих странака масовно напуштају њихове редове. Напуштање Народног покрета Србије од стране Славице Радовановић, једне од најближих сарадница Мирослава Алексића, јасан је знак да чак и најлојалнији губе поверење у руководство. Истовремено, странка Драгана Ђиласа доживљава распад, што је резултат унутрашњих сукоба, недостатка јединства и неспособности да понуде конструктивну алтернативу.
Оно што опозиција тренутно нуди јесте безидејност, деструкција и политички циркус. Својим поступцима они не само да урушавају сопствену позицију, већ и поверење грађана у опозицију као концепт.
Куда води овакав пут?
Док се опозиција бави личним интересима, манипулацијама и бесмисленим акцијама, Србија и њени грађани остају на маргини њихових приоритета. Уместо да се фокусирају на проналажење решења за проблеме у друштву, они користе трагедије и кризе као политички инструмент. Јавност је, с правом, уморна од оваквих потеза, што се јасно види у недостатку подршке коју добијају.
На крају, овакви поступци опозиције воде у још већу маргинализацију и губитак поверења. Грађани очекују одговорну, компетентну и искрену опозицију, а не ону која прибегава манипулацијама, сукобима и унутрашњим обрачунима. Уколико се оваква пракса настави, опозиција у Србији биће запамћена не по својим идејама, већ по својој неспособности и самоуништењу.
