U Vojvodini sataraš, poznat i kao bećarac, nije samo jednostavno jelo od paprike, paradajza i crnog luka, već živa uspomena na nekadašnji seoski život. Reč „bećar“ označavala je neženju, veselog momka bez zemlje, koji je hleb zarađivao čuvajući gazdinske bašte od lopova. U njihovim kolibama, uz malo soli i poneko jaje, nastajao je brz ručak seckan sataricom – nožem koji je dao ime ovom danas omiljenom letnjem specijalitetu. Reč „sataraš“ vodi poreklo iz mađarskog jezika, ali je jelo duboko ukorenjeno u panonskoj tradiciji.
Bećari su u davna vremena koristili ono što je bašta nudila u izobilju – zrele paradajze, sočne paprike i ljut crni luk. Sve bi sitno iseckali, propržili na ulju i za tren oka dobili zasitan obrok. Vremenom je ovo skromno jelo preraslo u simbol vojvođanske kuhinje, sa varijacijama od kraja do kraja: ponegde se dodaje jaje i zove bećarac, drugde ostaje lagani sataraš, a na jugu Srbije ga znaju i kao prženo. Jednostavnost recepta omogućila mu je da opstane i postane omiljeno letnje jelo širom Srbije.
Danas se sataraš sprema u mnogim domaćinstvima, često sa dodatkom belog luka, začina ili čak mesa, ali suština ostaje ista – iskorišćavanje sezonskog povrća i brza priprema. Gastronomski pisci i portali poput „Ukusa Vojvodine“ redovno podsećaju na njegovu priču, čineći ga delom kulturnog nasleđa ravnice. Slična jela postoje i u susednim zemljama, što svedoči o zajedničkim korenima podunavske kuhinje.
Piše: Nina Stoajnović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
