2. februara 1924. godine, Mostar je bio zavijen u crno. Grad se oprostio od Alekse Šantića, svog najvećeg pesnika „po duši i srcu“. Njegova sahrana, na pravoslavnom groblju Bjelušine, ostala je zabeležena kao događaj bez presedana, svedočeći o dubokoj ljubavi i poštovanju koje je narod gajio prema čoveku koji je preminuo od tuberkuloze u 56. godini.
Kada se vest o pesnikovoj smrti raširila, reke ljudi slivale su se ka Ćorovića kući, gde je proveo poslednje dane. Zbog nepregledne mase, Šantićev kovčeg prenet je u Srpski dom (današnje Narodno pozorište Mostar). Hroničari tog vremena beleže dramatičnu atmosferu: „Na kućama vise crni barjaci… U crno utonula varoš pruža dirljiv prizor ucvijeljene majke za izgubljenim sinom,“ kako piše Josip Lešić u „Romanu o pjesniku“. Delegacije su stizale iz cele Hercegovine, mnogi pešice i po 50 kilometara, samo da bi odali počast.
Aleksa Šantić (1868-1924), rođen i većinu života proveo u Mostaru, rano je ostao bez oca. Nakon trgovačke škole, posvetio se književnom i društvenom radu. Bio je saradnik „Goluba“, „Bosanske vile“ i pokretač lista „Zora“ sa Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem. U Prvom svetskom ratu hapšen je kao „istaknuti srpski nacionalista“. Njegov opus od preko 700 pesama, uključujući antologijske „Ostajte ovde“, „Emina“, „Veče na školju“, karakteriše elegičnost i rodoljublje. Najveću zrelost dostigao je između 1905. i 1910. godine, opevajući ljubav, tugu, bol i prkos obespravljenog naroda. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, a „Emina“ je ušla u narod kao sevdalinka. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1914.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Šantićev značaj za srpski narod ogleda se u ulozi pesnika jedinstva i bratstva, čuvara duše naroda. I danas ga poštuju kroz brojne škole, ulice, manifestacije poput „Šantićevih večeri poezije“ i književne nagrade, čuvajući sećanje na velikog srpskog pesnika.
Piše: Petar Nikolajev
