U srcu austrijskih Alpa, kompanija ,,Abtenauer Bergbanen Gezelšaft m.b.H“, koja upravlja skijalištem Karkogel u Abtenauu, u oblasti Tenengau u Salzburgu, podnela je 26. februara 2026. godine zahtev za insolventnost. Otvoren je sanacioni postupak bez samouprave kao pokušaj da se izbegne potpuni kolaps, ali sa dugovima od oko 4,29 miliona evra i imovinom vrednom svega 755.000 evra. Ovaj slučaj još je jedan pokazatelj kako klimatske promene i neodgovorno upravljanje potkopavaju tradicionalne porodične biznise, dok radnici i lokalna zajednica ostaju na udaru, prenosi ,,salzburg24.at“.
Problemi se godinama gomilaju, nedostatak snega usled globalnog zagrevanja, kasni početak sezona i ograničeno veštačko osnežavanje zbog birokratskih prepreka i ekoloških ograničenja. Tome treba dodati nagli rast troškova izgradnje akumulacionog jezera za osnežavanje, to je projekat koji je prerastao u finansijsku crnu rupu, uz sudske sporove sa izvođačima radova. Pad broja skijaša, skok cena energije i građevinskih radova dodatno su pogoršali situaciju. Preduzeće sa 15 zaposlenih i oko 45 poverilaca sada je na ivici opstanka, dok većinski vlasnici opština Abtenau i Turistički savez Abtenau sada kontrolu prepuštaju bankama.
Sanacioni plan predviđa isplatu svega 20% dugova. ,,Rajfajzen ferband Salcburg“, preko Rajfajzen banke Lamertal kao najvećeg poverioca, saopštio je 27. februara da će finansirati nastavak rada i preuzeti kompaniju. Opština i turistički savez odlučili su da svoje udele prenesu na fondaciju povezanu sa Rajfajzenom. Cilj je da se sezona održi leti 2026. i zimi 2026/27. godine. Rok za prijavu potraživanja je 6. maj, a odlučujuća sednica zakazana je za 20. maj.
Karkogel, osnovan 1962. godine, nekada je bio simbol porodičnog turizma – jedna gondola, četiri vučnice i mirna atmosfera na visini od 1.000 do 1.800 metara. Danas je primer kako mala skijališta posrću pod teretom klimatskih izazova i finansijskih promašaja.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Ovde nam postaje jasno kako funkcioniše sistem: prvo se uruši poslovanje, zatim se konstatuje „neizbežna kriza“, a onda banke ulaze kao spasioci – da bi na kraju preuzele vlasništvo. Gubici se socijalizuju, kontrola se centralizuje, a lokalna zajednica ostaje bez stvarnog uticaja nad sopstvenom infrastrukturom.
Takav model stvara privid stabilnosti, ali suštinski menja odnose moći. Umesto da se preispita odgovornost upravljanja i dugoročna održivost projekata, finansijske institucije šire svoj uticaj pod izgovorom stabilizacije. Pitanje je ko zaista dobija u tom procesu, a ko snosi posledice.
Ako se ovakav obrazac nastavi, mala lokalna preduzeća postaće samo prolazna stanica ka bankarskom vlasništvu.
Piše: Stefan Stojanović
