Reč čaj i način njegovog ispijanja u Srbiji predstavljaju susret daleke azijske tradicije i domaćih balkanskih navika. Sam naziv potiče iz kineskog jezika, ali je do srpskog govora stigao kopnenim putem, preko Persije i Turske, pa je oblik „čaj“ preuzet iz turskog jezika. Zapadna Evropa upoznala je ovaj napitak drugim putem, morem, zbog čega su se tamo odomaćili nazivi poput tea ili thé.
Na ovim prostorima čaj je dugo imao lekovitu, a ne društvenu ulogu. Pre dolaska kineskog čaja, u narodu su se pile infuzije od domaćeg bilja – nane, kamilice, lipe ili kantariona – poznate kao odvari. Navika je bila toliko jaka da se i danas ispijanje čaja često vezuje za prehladu ili bolest, dok je kafa ostala glavni svakodnevni napitak.
Pravi crni i zeleni čaj u Srbiju stiže krajem 19. veka, zahvaljujući ruskim doseljenicima koji su doneli i samovare, posebne metalne posude za stalno zagrevanje vode i dugotrajno ispijanje čaja.
Posebnu ulogu imala je Kraljica Natalija Obrenović, koja je tokom osamdesetih godina 19. veka na beogradskom dvoru uvela popodnevne čajanke po evropskom uzoru. Čaj je tada postao znak građanskog ugleda i kulturne sofisticiranosti.
Između dva svetska rata čajanke su imale važno mesto u gradskom životu. Organizovane su u ranim popodnevnim satima, najpre za žene, a kasnije i u večernjim terminima, kada su im se pridruživali muškarci. Pažnja se posvećivala manirima, odeći i servisu, često raskošnijem od samog čaja.
Mnoge od tih čajanki imale su i dobrotvorni karakter, naročito u okviru Kola srpskih sestara i gradskih udruženja, krajem 19. i početkom 20. veka, a posebno između dva svetska rata, kada su se na njima prikupljala sredstva za pomoć siromašnima, ratnim invalidima i porodicama stradalih.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
U savremenoj Srbiji početkom 21. veka, naročito u Beogradu i Novom Sadu, pojavile su se kuće čaja kao mesta bez duvanskog dima, posvećena pripremi zelenih, crnih i belih čajeva, gde se na moderan način obnavlja duh starih gradskih čajanki.
Piše: Stefan Bogdanović
