Selo Vlkolinec, autentični dragulj slovačkih Karpata pod zaštitom UNESCO-a, danas je postao polje sukoba između očuvanja baštine i prava na normalan život. Dok četiri preostale porodice pokušavaju da zadrže dom u kompleksu od 43 drvene kuće, godišnji priliv od 100.000 turista pretvorio je njihovu svakodnevicu u svojevrsni rijaliti program bez pristanka učesnika.
Strogi propisi vezani za status svetske baštine donele su zabrane koje život čine gotovo nemogućim: tradicionalna poljoprivreda i stočarstvo su zabranjeni, dok turisti bez ustručavanja narušavaju privatnost gledajući kroz prozore i šetajući po privatnim dvorištima. Selo se transformisalo u kako je definisao austriski list oe24.at’s „mrtvi muzej na otvorenom“ gde su stanovnici postali živi eksponati, a njihove osnovne potrebe podređene su estetici i zahtevima posetilaca.
Dodatni pritisak stvara birokratski zid koji onemogućava promenu. Lokalna zajednica izražava želju da se odrekne UNESCO statusa kako bi povratila normalnost, procedure zahtevaju saglasnost i same organizacije i slovačke vlade, što je proces bez presedana u regionu. Država, vođena ekonomskim interesima od turizma, često zanemaruje činjenicu da očuvanje arhitekture bez podrške ljudima koji je naseljavaju vodi ka potpunom odumiranju autentičnosti.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Vlkolínec je postao simbol šireg problema masovnog turizma gde se istorijski lokaliteti guše pod sopstvenom slavom. Umesto da baština bude živa veza sa prošlošću, ona se pretvara u sterilni dekor za fotografisanje, terajući poslednje čuvare tradicije da požele zaborav umesto svetskog priznanja. Bez hitne promene strategije koja bi stanovnicima vratila dostojanstvo i kontrolu nad prostorom, selo će ostati samo prazna ljuštura jednog prohujalog vremena.
Piše: Stefan Bogdanović
