Evropski zakoni jasno propisuju da se sterilizacija osoba sa invaliditetom ne može sprovoditi bez strogog pravnog nadzora, pojedini slučajevi pokazuju da se takva praksa i dalje događa. Kako piše bečki „Der Standard“, pozivajući se na višemesečno istraživanje inkluzivne redakcije „andererseits“, nepuna dvadesetogodišnja Tea iz Nemačke prošle godine sterilisana je u jednoj klinici na jugu zemlje, bez sudskog odobrenja i bez jasno utvrđenog ličnog pristanka. Ovaj slučaj ponovo je otvorio ozbiljno pitanje zaštite telesnog integriteta i reproduktivnih prava osoba sa invaliditetom.
Kako izveštava „Der Standard“, odluku je u tom slučaju donela majka, koja je istovremeno i zakonski staratelj devojke, uz obrazloženje da želi da spreči moguću trudnoću. Istraživanje portala „andererseits“ ukazuje da ovakvi slučajevi nisu usamljeni i da u Austriji i Nemačkoj i dalje postoji zabrinjavajuće nizak nivo svesti o tome da se za ovakve zahvate mora uključiti sud. Upravo zato stručnjaci upozoravaju da prostor za zloupotrebe i dalje postoji, uprkos zakonskim zabranama.
Bečki ginekolog Danijeli Derfler otvoreno je kako prenosi „Der Standard“, izjavila da zahtevi za sterilizaciju osoba sa invaliditetom gotovo uvek dolaze od rođaka ili staratelja, a ne od samih pacijentkinja. U jednom slučaju, navodi list, od nje je čak traženo da mladoj ženi odstrani matericu. Derflerova je naglasila da kao lekar nema pravo da na zahtev rodbine sprovodi takve nepovratne zahvate, niti da nekoga „prisilno steriliše“ pod izgovorom zaštite od trudnoće.
Prema istraživanju „andererseits“, upravo je u slučaju Tee odluka doneta bez ikakvog sudskog nadzora. Zamenik šefa Kliničkog odeljenja za ginekološku endokrinologiju i reproduktivnu medicinu u Opštoj bolnici u Beču, Johanes Ot, upozorio je da je svest o obaveznoj ulozi suda u ovakvim slučajevima i dalje veoma niska. Kako navodi „Der Standard“, on smatra da je neophodno hitno dodatno obrazovanje lekara, jer je reč o intervencijama koje trajno zadiru u telesni integritet i osnovna ljudska prava osoba sa invaliditetom.
Ova tema zato prevazilazi pojedinačne sudbine i prerasta u šire društveno pitanje. Koliko su ranjive grupe zaista zaštićene čak i u državama koje se pozivaju na visoke standarde ljudskih prava. Slučajevi koje su u javnost izneli „Der Standard“ i „andererseits“ pokazuju da formalna zabrana sama po sebi nije dovoljna ukoliko izostanu kontrola, jasna pravila i odgovornost svih koji učestvuju u donošenju ovako teških odluka.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Priče poput ove upozoravaju da se o pravima osoba sa invaliditetom ne može govoriti samo deklarativno. Kada o najintimnijim i nepovratnim zahvatima odlučuju drugi, a ne sama osoba uz punu pravnu zaštitu, onda je jasno da sistem nije učinio dovoljno. Zato ova tema zaslužuje ne samo pažnju javnosti, već i jasnu reakciju institucija, sudova i zdravstvenog sistema.
Piše: Nina Stojanović
