Kada danas zapevamo „U lijepom starom Višegradu“, retko ko se seti da je autor pesme, stihova i muzike je jedan Kragujevčanin. Dragiša Nedović (1916) potekao je iz siromašne gradske porodice sa devetoro dece i već sa šesnaest godina „krenuo peške u svet da narod čuje njegovu muziku“. Sa sobom je poneo samo gitaru,iskustvo lutanja pretočio je u stihove koji će postati evergrini.
Široj publici Nedović je poznat kroz pesme koje se pogrešno smatraju „narodnim“ ili „izvornim“, jer su toliko ušle u tradiciju da im se zaboravlja autor: „Stani, stani, Ibar vodo“, „Lepe li su, nano, Gružanke devojke“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Tekla reka Lepenica“, „Jutros mi je ruža procvetala“, „Kad si bila mala, Mare“, „Iz Bosne se jedna pesma čuje“ i još preko četrdeset naslova. To je opus koji premošćava Šumadiju, Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju i koji je Dragišu opravdano učinio „prinčem sevdalinke“ iz Kragujevca.
Sudbina je htela da ga Drugi svetski rat zatekne u rodnom gradu. U racijama je sa sugrađanima odveden na streljanje u Šumarice, ali ga je jedan nemački oficir prepoznao kao muzičara i poštedeo. Umesto metka, biva odveden u logor u Nemačkoj i četiri godine zatočeništva. Nakon povratka, nastavio je da piše i peva, ali su ga često pratila plagiranja njegovi dela i poneka cenzura.
„U lijepom starom Višegradu“ nastaje neposredno posle rata. Pesma je, beleže svedoci vremena, posvećena jednoj devojci iz Višegrada i sećanju na šetnje uz Drinu. U nekim izvedbama izostavljana je poslednja strofa u kojoj pevač „u Srbiju ide, mome rodnom kraju“ iz političkih razloga i uredničkih intervencija tog doba. Često su nestajali i potpisi autora na omotima ploča. Ipak, pesma je našla put do publike i postala simbol mosta koji muzika gradi preko granica i epoha.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Nedovićev rukopis spaja toplinu šumadijskih motiva sa melodičnim, sevdah-zapamćenim izrazom Bosne. Zato ga jednako svojataju i kafane od Kragujevca do Višegrada i koncertne dvorane na kojima njegove pesme dižu publiku na noge. Ono što je nastajalo „iz skromne gradske sobe i jedne stare gitare“, danas se peva kao kulturno nasleđe.
Priča o Dragiši Nedoviću podsetnik je da su naše „narodne“ pesme zapravo delo konkretnih, često zaboravljenih autora. Ovaj Kragujevčanin je autor koji je opevao Drinu, Gružu i Lepenicu, a svojim stihovima stigao i do jadranskog mora.
Piše: Nina Stojanović
