Srpska pravoslavna crkva i vernici 21. avgusta proslavljaju Prepodobne Zosima i Jakova Tumanskog, dvojicu svetitelja čije mošti danas počivaju u manastiru Tumane kod Golupca. Jednog je, prema vekovnom narodnom predanju, nehotično smrtno ranio Miloš Obilić, dok je drugi bio jedan od najobrazovanijih Srba svog vremena, diplomata sa dva doktorata koji je napustio uspešnu karijeru i izabrao monaški život. Njihove sudbine razdvajaju vekovi, ali ih je istorija spojila na istom mestu koje je postalo jedno od najposećenijih pravoslavnih svetilišta u Srbiji.
Prepodobni Zosim pripadao je Sinaitima, monasima isihastima koji su u vreme kneza Lazara dolazili u Srbiju tražeći udaljena mesta pogodna za molitvu i tihovanje. Pouzdanih istorijskih podataka o njegovom životu ima malo, ali zvanični sajt manastira Tumane navodi da se, prema pretpostavci, povukao iz Gornjačke klisure u guste šume Podunavlja. Za svoj dom izabrao je pećinu u kojoj je uredio malu isposnicu, a uspomena na pustinjaka sačuvala se u narodu mnogo duže od pisanih tragova o njemu.
Upravo iz tog narodnog pamćenja nastalo je jedno od najpoznatijih srpskih manastirskih predanja. Miloš Obilić je, kako se vekovima priča u Braničevskom kraju, loveći u šumama oko svojih dvora nehotično pogodio Zosima strelom. Kada je shvatio da je umesto divljači ranio pustinjaka, pokušao je da mu pomogne. Jedna verzija predanja kaže da mu je teško ranjeni Zosim na mestu današnjeg manastira rekao: „Tu mani me“, odnosno da ga tu ostavi, posle čega se upokojio. Druga verzija poreklo imena Tumane povezuje sa pozivom kneza Lazara Milošu da prekine gradnju zadužbine – „tu mani“ – i krene u susret Kosovskom boju. Obe priče zabeležili su putopisci i istraživači tokom 19. veka, među njima Joakim Vujić, Todor Vlajić, Aćim Medović i Josif Veselić.
Miloš je, prema predanju, upravo na mestu Zosimove smrti počeo da podiže crkvu kao znak pokajanja. Gradnju, međutim, nije dovršio jer je stigao knežev poziv za Kosovo. Istorijski dokumenti ne mogu da potvrde svaki detalj ovog predanja, ali je ono vekovima neraskidivo povezano sa nastankom Tumana. Prvi pisani tragovi o monaškom životu u samom manastiru potiču iz turskih popisa iz 16. veka, dok zvanična istorija svetinje beleži da je Tumane opstajalo kroz vekove uprkos rušenjima i teškim vremenima.
Drugi tumanski svetitelj pripada sasvim drugoj epohi. Sveti Jakov, u svetu Radoje Arsović, rođen je 1894. godine u Kušićima kod Ivanjice. Otišao je na školovanje u Francusku i stekao dva doktorata – iz filozofije na Sorboni i prava u Monpeljeu. Radio je i u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Imao je obrazovanje i karijeru kakve su početkom 20. veka bile dostupne veoma malom broju ljudi, ali je njegov život dobio potpuno drugačiji pravac posle jednog odlaska u Vrnjačku Banju.
Na saboru bogomoljačkih bratstava čuo je besede Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, sveštenstva, ali i jednog običnog srpskog seljaka. Prema njegovom žitiju, taj susret ostavio je na njega toliko snažan utisak da je napustio diplomatsku službu i dotadašnji način života i zamolio vladiku Nikolaja da ga primi kao iskušenika. Čovek sa dve doktorske diplome potom je bez protivljenja obavljao najjednostavnije manastirske poslove, živeo krajnje skromno i postao poznat po ćutljivosti, strogom podvigu i propovedanju. Pre rata uređivao je „Hrišćanski misionar“, a tokom Drugog svetskog rata boravio je u manastiru Ljubostinja. (
Njegov zemaljski život završio se tragično 1946. godine. Prema žitiju koje objavljuje manastir Tumane, Jakov je posle teškog prebijanja u selu Rabrovu preminuo od zadobijenih povreda. Po sopstvenoj želji sahranjen je upravo u Tumanu. Decenijama je njegov grob bio poznat uglavnom monasima i ljudima koji su čuvali uspomenu na njega, sve dok 21. oktobra 2014. godine nisu otkrivene njegove mošti i prenete u manastirsku crkvu, pored moštiju Svetog Zosima. Njegovo ime je 24. maja 2017. godine upisano u kalendar svetih.
Tako su se pod svodovima iste crkve našla dva potpuno različita životna puta: srednjovekovni pustinjak o kome je istorija sačuvala malo, ali ga narod nije zaboravio, i pariski doktor nauka koji je svesno ostavio svetovnu karijeru i izabrao monašku mantiju. Danas njihove mošti počivaju u dva kivota u hramu manastira Tumane, a 21. avgust je zajednički praznik dvojice tumanskih svetitelja. Proslava Svetog Jakova pridružena je prazniku Svetog Zosima 2017. godine, kada se u Tumanu na liturgiji okupio veliki broj vernika iz Srbije i regiona.
Tumane se danas nalazi oko devet kilometara od Golupca, skriveno među šumama Golubačkih planina. U crkvi se čuvaju mošti obojice svetitelja, a manastir je poslednjih godina postao veliko mesto hodočašća. Za vernike koji mu dolaze, međutim, njegova posebnost nije samo u starosti zidova niti u predanju o Milošu Obiliću. Priča Tumana ostala je živa upravo kroz Zosima i Jakova – dvojicu ljudi iz sasvim različitih vekova čije su sudbine, na neobičan način, završile u istoj maloj svetinji kraj Golupca.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
