Prepodobni Jovan Rilski, veliki podvižnik i svetitelj Pravoslavne crkve, rođen je u mestu Skrinu, nedaleko od Sofije, u vreme bugarskog cara Borisa. Poticao je iz pobožne porodice, a još u mladosti zavoleo je molitvu i život posvećen Bogu. Posle smrti roditelja razdelio je nasleđeno imanje siromašnima i bolesnima, zamonašio se i napustio rodni kraj. Sa samo jednom kožnom haljinom povukao se u divljinu, gde je najpre živeo u pećini, a potom otišao na planinu Rilu i nastanio se u šupljem drvetu.
Godinama je živeo daleko od ljudi, u postu, molitvi i velikom odricanju. Prema žitiju, hranio se travama i bobom koji je rastao u blizini njegovog skromnog prebivališta. Dugo nije viđao ljudsko lice, sve dok ga nisu pronašli pastiri koji su tragali za izgubljenim ovcama. Glas o pustinjaku ubrzo se proširio, pa su ljudi počeli da dolaze kod njega tražeći savet, utehu i molitvu za svoje bolesnike.
Žitije beleži brojna isceljenja koja su se događala njegovim molitvama. Kada su mu jednom doveli čoveka koga je mučio nečisti duh, Jovan je ponizno odgovorio da je samo slab čovek i da jedino Bog može da ga izleči. Na uporno insistiranje prisutnih pomolio se za bolesnika, koji je, prema predanju, istog trenutka ozdravio. Glas o velikom podvižniku stigao je čak i do bugarskog cara Petra, koji je želeo lično da ga upozna. Jovan je, međutim, iz smirenja izbegao susret, ali mu je uputio pismo sa duhovnim savetima.
Oko svetitelja su se vremenom okupljali ljudi željni monaškog i podvižničkog života. Tako je nastala monaška zajednica, podignuti su hram i manastir, iz kojih će se razviti čuveni Rilski manastir. Prepodobni Jovan doživeo je duboku starost i mirno se upokojio u Gospodu 18. avgusta 946. godine, u sedamdesetoj godini života. Njegove mošti kasnije su prenošene u Sofiju, Ugarsku i Trnovo, da bi konačno bile vraćene u Rilski manastir, gde i danas počivaju.
Rilski manastir postao je kroz vekove jedno od najznačajnijih pravoslavnih svetilišta na Balkanu. U njegovoj istoriji trag su ostavili i srpski vladari – kralj Milutin i car Dušan pomagali su njegovu obnovu i razvoj. Posebno mesto u istoriji svetinje pripada i Mari Branković, zahvaljujući čijem su posredovanju mošti Svetog Jovana u 15. veku vraćene u Rilu. U teškim vekovima osmanske vlasti manastir je ostao snažno duhovno uporište pravoslavnog stanovništva.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
