U srpskom narodu vekovima se prenose svedočanstva o čudesnoj pomoći Svetog proroka Ilije, jednog od najpoštovanijih starozavetnih svetitelja. Jedna takva porodična priča sačuvana je u porodici Vezilić iz Žablja i govori o devojci Jeli, čiji je život, prema predanju, bio spasen njegovim zastupništvom.
Jela Vezilić rođena je 1875. godine u pobožnoj srpskoj porodici Maksima i Janje Vezilić. Kao i mnoge devojčice tog vremena, nije pohađala školu, ali je odrastala u dubokoj veri i poštovanju porodičnih običaja. Uoči praznika Svetog proroka Ilije dogovorila se sa drugaricama da se na sam praznik provozaju čamcem po Dunavu.
Dan pre praznika, dok je njena majka u dvorištu pripremala petla za slavsku trpezu, pred njom se, prema porodičnom svedočenju, iznenada pojavio nepoznati starac duge bele kose i brade. Ozbiljnim glasom rekao joj je da ni po koju cenu ne dozvoli Jeli da sutradan ode na Dunav, pa makar morala i da je zaključa u kuću. Uplašena žena obećala je da će poslušati. Kada je neznanac otišao, njen muž i komšije, koji su sedeli ispred kuće, tvrdili su da nisu videli nikoga da je ni ušao ni izašao iz dvorišta.
Sutradan majka nije dozvolila Jeli da izađe iz kuće, uprkos njenom negodovanju. Nedugo zatim stigla je strašna vest, čamac kojim su krenule njene drugarice prevrnuo se na Dunavu, a devojke su izgubile život. Porodica je bila uverena da je tajanstveni starac bio upravo Sveti prorok Ilija, koji je upozorio majku i tako spasao njenu ćerku sigurne smrti. Od tada se u njihovom domu praznik Svetog Ilije slavio sa naročitom pobožnošću.
Jelin život kasnije nije bio lak. Dva puta je ostala udovica, prošla kroz velika iskušenja i bila odvojena od svoje dece. Ipak, kako se u porodici prepričavalo, Božijim promislom deca su joj se vratila, a njen treći suprug Nikola Stankin, povratnik sa Solunskog fronta, prihvatio ih je kao svoju i pomogao da ih odgaji.
Jela je, prema svedočenju svojih potomaka, do kraja života ostala skromna, vredna i duboko pobožna žena. Govorilo se da joj je Gospod podario dar pronicljivosti, pa je mnogima umela da pruži savet i utehu u teškim trenucima. Njena hrabrost posebno je dolazila do izražaja u vremenima okupacije, kada nije skrivala ni svoju veru ni svoje srpsko poreklo. U inat pokušajima mađarizacije stanovništva u Bačkoj, svojoj ćerki dala je ime Čarna, želeći da sačuva srpsko ime koje, za razliku od mnogih drugih, nije moglo lako da bude prevedeno ili prilagođeno mađarskom jeziku. Bio je to njen tihi, ali odlučni izraz očuvanja nacionalnog identiteta.
Potomci su sačuvali i uspomenu na staru srpsku rugalicu koju je Jela pevala okupatorima, pokazujući da ni u najtežim vremenima nije gubila veru u svoj narod:
„Što je bilo srbsko i biće,
ko doživi videće.
Ištvan će se zvati Steva,
Ilonka Mileva.“
Ove stihove izgovarala je sa uverenjem da se ime, vera i poreklo ne mogu iskoreniti silom, već da će, uprkos svim istorijskim iskušenjima, srpski narod sačuvati svoj identitet.
Njena ćerka Čarna postala je poznata kao pobožna bogomoljka i bliska saradnica Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Pred kraj života primila je i malu shimu, ostavši verna Crkvi uprkos mnogim životnim iskušenjima.
Za samu Jelu potomci su govorili da je bila izuzetno skromna, vredna i bogobojažljiva žena, kojoj je Bog podario dar pronicljivosti. Ljudi su je poštovali zbog njene dobrote i spremnosti da pomogne svakome kome je pomoć bila potrebna. Ostala je upamćena i po hrabrosti tokom okupacionih vremena, kada nije krila ni svoju veru ni svoje srpsko poreklo.
Prema porodičnom predanju, poslednji trenuci njenog života bili su posebno dirljivi. Umrla je 31. decembra 1961. godine, držeći upaljenu sveću u rukama, blagosiljajući svoje potomke i govoreći da vidi svoje najmilije koji su došli da je isprate u večnost.
Ova priča ostala je sačuvana kao porodično predanje, koje potomci prenose s kolena na koleno kao svedočanstvo vere i uverenja da Sveti prorok Ilija svojim molitvama štiti one koji se Bogu iskreno obraćaju. Iako ovakva svedočanstva pripadaju domenu lične i porodične tradicije i ne mogu se istorijski proveriti, ona zauzimaju posebno mesto u narodnom sećanju i pravoslavnoj pobožnosti, podsećajući na duboku veru koja je vekovima bila oslonac srpskog naroda.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
