Одакле црпите инспирацију? То је питање које се вероватно најчешће поставља књижевницима. А у ствари, боље би било упитати: где почиње ова прича?
Јер се и писци, дела и стилови по томе могу разликовати.
За некога, источник је идеја, нека мисао коју треба изразити на што убедљивији начин, и онда читав роман, сви ликови и заплети настају како би је што боље изразили.
За другога, заплет је најважнији, па се друге околности подређују динамици интриге.
Ја спадам међу оне чија прича увек потиче из лика.
Зато је било могуће да „Први снег“ настане из једне старе фотографије: иако никада нисам сазнала име и судбину мушкарца на њој, на први поглед сам га тако силно заволела да сам хтела за њега да створим неки узвишен и незабораван живот. Да му дам име, јер више нико није могао да се сети ни ко је био ни како се звао.
Ја сам га назвала Максим Несторовић.
То је мушкарац лево.
Другу фотографију нашла сам случајно на Пинтересту, тражећи нешто друго. Поглед ми се зауставио док сам листала шарене странице као да је препознао нешто познато. Лик праведан, и можда сувише чист. Такав човек би могао да буде кључ за моју причу. Једино такав.
Њему сам дала име Арсеније.
Некада је довољно видети неко лице, па да се одатле исплете читава судбина, у другим случајевима, чак и лице може да се измисли. За Дамјана и Милана нисам имала модел, али ипак знам какве су им очи, усне, осмех и глас.
Књижевност у себи збиља има божанску клицу живота. Колико је вас који сте плакали за Миланом, не само као да је био стваран, него као да сте све његове муке, и оне пахуљице на трепавицама, ви сами осетили.
Мислим да снага тог доживљаја потиче управо из чињенице да је мени увек у причи најважнији човек. Мистична љубав која нестварно чини стварним за мене је највећа тајна стваралаштва и најлепши удео у причању прича.
Јер ја само то чиним. Без великих амбиција да кажем никад речено, да речима мењам свет.
Само вам причам приче о људима које знам.
