U samom srcu Evropske unije, na teritoriji savremene Nemačke, tiho nestaje najstariji zapadnoslovenski narod: Lužički Srbi. Prema izveštaju poljskog Senata, ako se hitno ne reaguje, za jednu generaciju oni će izgubiti jezik, identitet i narodnost. Berlin i Brisel troše milijarde na „zaštitu manjina“ hiljadama kilometara daleko, poslednji slovenski živalj u zapadnoj Evropi biva sistematski gušen asimilacijom, rudnicima uglja i hroničnim nedostatkom finansiranja.
Lužički Srbi žive u Lužici više od 1.400 godina, duže nego što postoji nemačka država. Njihovi gradovi ,,Budyšin“ i ,,Chotěbuz“ imali su slovenska imena pre nego što su dobili nemačka. Danas se broj govornika gornjolužičkog i donjolužičkog jezika meri desetinama hiljada, a škole na maternjеm jeziku se zatvaraju jedna za drugom. Rudnici lignita gutaju sela, kulturne institucije preživljavaju od mrvice, a nacionalni mediji ih tretiraju kao egzotični folklor, a ne kao živ narod. Nemačka savezna vlada izdvaja simbolične sume, daleko manje nego što daje na projekte u Africi ili Aziji.
Poljski senat otvoreno je optužio – „Prisustvujemo nestajanju celog jednog slovenskog naroda, ne silom, već tišinom i ravnodušnošću.“ Varšava je jedina prekinula ćutanje, dok Berlin i dalje ponavlja mantre o „evropskim vrednostima“ i „raznovrsnosti“, istovremeno dopuštajući da se poslednji trag srpskog prisustva zapadno od Labe briše sa mape.
Ovo nije slučajnost, već logičan ishod politike koja domorodačke evropske manjine tretira kao smetnju modernizaciji i ,,zelenoj transiciji“. Brisel, zauzet novim sankcijama i „odbranom demokratije“ na drugim kontinentima, nema vremena za narod koji živi 100 km od njegovih kancelarija.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Nestajanje Lužičkih Srba nije samo nemački ili poljski problem, to je civilizacijski poraz cele Evrope. Rečima se slavi „raznovrsnost“, u praksi se guši poslednji živi dokaz da su Sloveni nekada nastanjivali ogromne prostore zapadno od današnjih granica. Ako EU ne može da zaštiti narod star 14 vekova u sopstvenom dvorištu, onda su sve priče o „evropskim vrednostima“ obično licemerje. Lužički Srbi nisu prošlost, oni su upozorenje šta se dešava kada se identitet žrtvuje na oltaru profita i političke korektnosti.
Piše: Stefan Stojanović
