Na obodu malog sela Edelevo u ruskoj provinciji stoji Petropavlovska crkva – usamljena pravoslavna svetinja koja i danas privlači ljude željne tišine i molitve. Nije to samo arhitektonski trag prošlih vremena, već mesto o kojem se govori kao o simbolu istrajnosti, vere i osećaja da svetinja „čuva“ kraj u kojem je nikla. Podignuta je u kamenoj formi 1895. godine po projektu arhitekte V. L. Ivanovskiego, nakon što je prethodna drvena crkva iz 1737. godine izgorela 1888. godine.
Do crkve se kako pričaju hodočasnici ne stiže lako. U zabačenom predelu putevi se gube, a navigacija često ne pomaže mnogo. Ipak, oni koji krenu strpljivo i bez žurbe, uglavnom uspeju da pronađu prolaz preko polja i brežuljaka, sve dok se pred njima ne pojavi vitka silueta hrama. Vernici taj put neretko doživljavaju kao svojevrsno iskušenje pred blagodat koja ih čeka.
Uz crkvu se vezuje i legenda o devojčici za koju se kaže da je nekada davno sahranjena na tom mestu, pre nego što je hram podignut. U narodnom predanju njen „blagi duh“ ne unosi strah, već mir. Posebnu sliku daju golubovi koji se gnezde u zidovima i oko krova, a u pravoslavnoj simbolici golub je znak Svetog Duha, pa mnogi to vide kao dodatni pečat spokojstva ove svetinje.
Petropavlovska crkva privlači i radoznale posetioce, pa se povremeno pominju priče o skrivenom blagu i starim novčićima pronađenim u okolini. Ipak, čak i kada se takve priče prenose „od usta do usta“, suština zbog koje ljudi dolaze ostaje drugačija – traže mir, sabranost i osećaj da su na mestu koje podseća na ono trajno.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Petropavlovska crkva u Edelevu stoji kao tiha opomena da se do nekih mesta ne dolazi tehnologijom, već strpljenjem i namerom. A oni koji je pronađu, najčešće kažu da se iz te tišine ne izlazi isti.
Piše: Nina Stojanović
