Đurđevdan 1942. godine ostao je zapisan u srpskoj istoriji ne samo kao dan radosti i proleća, već i kao dan duboke tuge i herojskog prkosa. Tog 6. maja, ustaše su iz sarajevskih zatvora i logora pokupile hiljade Srba i odvele ih u vozove smrti ka Jasenovcu. Upravo u tim vagonima prepunim očaja, straha i neizvesnosti rodila se pesma „Đurđevdan“, simbol bola, ali i nepokolebljive srpske duše.
Svedočenje prof. dr. Žarka Vidovića, jednog od retkih preživelih, slikovito opisuje taj dan. U rano jutro, dok su ustaše otvarale vrata ćelije u zatvoru Beledija uz podrugljive reči „Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak“, počela je golgota. Srbi su natrpani u vagone na koje je pisalo „7 konja ili 40 vojnika“, a u njih su gurali i po 200 ljudi. Bez vazduha, vode i hrane, u nepodnošljivoj gužvi, putovali su ka nepoznatoj sudbini.
U jednom trenutku, iz grla mladog člana sarajevskog KUD „Sloga“ zaorila se pesma. Umesto plača i jauka, prolomio se stih: „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!“ Pesma se brzo proširila od vagona do vagona, kao lanac prkosa i utehe u najmračnijim časovima.
Ustaše su brzo reagovale. Zatvorili su prozore na vagonima, uskraćujući i ono malo vazduha. Mnogi su se ugušili još pre Slavonskog Broda. Od oko 3.000 odvedenih Sarajlija, vratio se tek svaki deseti.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ova pesma, nastala u dubokoj ljudskoj nemoći, postala je više od melodije. Ona je svedočanstvo o srpskoj sposobnosti da i u najvećem paklu nađe snagu za pesmu i dostojanstvo. U njoj je sažeta cela tragedija srpskog naroda u NDH – patnja, ali i neuništivi duh koji ni logori smrti nisu mogli da slome. Danas, kada je slušamo, dužni smo da se setimo onih koji su je pevali idući u smrt, jer zaborav bi bio nova izdaja njihovih senki. Čuvajmo sećanje na njih kao na svetinju srpskog stradanja i ponosa.
Piše: Stefan Stojanović
