Pas ne zna vašu tajnu, ali živi njene posledice

Ponekad ponašanje psa nije priča o njegovom životu, već priča o našem svetu koji pokušavamo da sakrijemo sami od sebe (formula.sashariess.rs).

Postoje prijatelji koje ne viđate često. Život vas odnese na različite strane, prođu meseci, ponekad i godine, a ipak negde u sebi znate da je taj čovek i dalje tu. Kada se ponovo sretnete, nema potrebe za velikim uvodom. Sednete, naručite kafu i nastavite razgovor gotovo tamo gde je nekada stao. Kao da vreme između dva susreta nije postojalo.

Jednu takvu prijateljicu imam i ja. Poznajemo se dugo, dovoljno dugo da između nas nije bilo mnogo potrebe za ulepšavanjem stvari. Zato me nije iznenadilo kada mi se jednog dana javila i rekla da želi da razgovaramo o svom psu. Problem na prvi pogled nije delovao posebno ozbiljno. Pas nije bio bolestan, nije nekoga ugrizao i nije pokazivao ponašanje zbog kojeg bi čovek odmah pomislio da se događa nešto dramatično. Počeo je jednostavno da naskače na jastuke, povremeno i na njenu ruku, dovoljno često da je to prestalo da bude simpatična ili neprijatna epizoda i postalo nešto što je želela da razume.

Takva pitanja sam tokom godina čuo mnogo puta. Neko će odmah reći da je pas seksualno frustriran, neko će govoriti o dominaciji, neko o višku energije. U stvarnosti isto ponašanje kod različitih pasa može imati sasvim različite razloge. Naskakivanje može pratiti seksualno ponašanje, igru, frustraciju, veliku pobuđenost, stres ili anksioznost. U nekim slučajevima potrebno je isključiti i zdravstveni problem. Zato me nikada nije previše zanimalo da jednom ponašanju što brže dam jednu etiketu. Mnogo više me je zanimalo šta se u životu psa dešavalo u trenutku kada je ponašanje počelo.

Razgovarali smo neko vreme. Pitao sam je kako žive, da li se u kući nešto promenilo, kakva je njihova svakodnevica, kako izgleda odnos među ljudima sa kojima pas deli dom. Ona je govorila o psu, a ja sam sve manje razmišljao o jastuku. Postoji trenutak u razgovoru kada osetite da pitanje koje želite da postavite možda neće biti prijatno ni vama ni osobi preko puta vas. Sećam se da sam zastao i rekao joj da nisam siguran da želi da čuje ono što ću je pitati.

Rekla je da pitam.

Pitanje koje je prekinulo prijateljstvo na šest meseci

Tokom godina rada sa ljudima i psima video sam mnogo situacija u kojima se ponašanje psa menjalo paralelno sa ozbiljnim promenama među ljudima u kući. Ne mislim da postoji jednostavna formula prema kojoj određeno ponašanje automatski znači određeni ljudski problem. Pas koji naskače na jastuk nije detektor prevare, kao što ni pas koji počne da laje nije dokaz da se njegovi vlasnici razvode. Ali dovoljno puta sam video da se simptomi psa pojavljuju u trenucima kada se menja emocionalna klima doma da sam naučio da ne gledam samo životinju.

Zato sam je pitao da li je sigurna da je u njenom braku sve onako kako misli da jeste. Bio sam direktan, verovatno direktniji nego što bih danas bio. Rekao sam joj da sam u sličnim situacijama ranije nailazio na skrivene odnose i neverstvo jednog partnera i da bih, pre nego što pokušamo da korigujemo psa, želeo da zna da li među njima postoji nešto što se ne izgovara.

Naljutila se. Ne onako kako se čovek naljuti kada se jednostavno ne slaže sa vama. Naljutila se kao neko kome ste otvorili vrata prostorije u koju još nije spreman da uđe. Razgovor se završio brzo, a nedugo zatim završio sam i na njenoj blok listi.

Prošlo je približno šest meseci. Nisam je zvao, niti sam pokušavao da dokazujem da sam u pravu. A onda je jednog dana zazvonio telefon. Bila je ona. Plakala je. Saznala je da njen suprug ima aferu sa sekretaricom, ženom koju je godinama smatrala jednom od svojih najboljih prijateljica. Ono što je mesecima postojalo negde ispod površine konačno je dobilo ime. Usledili su razgovori, svađe, priznanja, iznošenje stvari iz kuće i sve ono što dolazi kada život koji je do juče izgledao poznato odjednom počne da se raspada pred nama. Na kraju je njen muž otišao.

Onda mi je rekla nešto zbog čega mi je ova priča ostala u sećanju mnogo duže od same afere. Pas je prestao da naskače.

Nije preko noći postao pas bez ikakve anksioznosti. Nisu nestale sve njegove nesigurnosti, niti je svaki problem bio rešen. Ali upravo ponašanje zbog kojeg je prvi put razgovarala sa mnom više se nije pojavilo. Nije više naskakivao na njenu ruku, na jastuke ni na predmete po kući.

Jedna takva priča nije naučni dokaz. Bilo bi apsurdno savetovati ljudima da proveravaju partnerov telefon zato što je pas počeo da naskače na jastuk. Ali bilo bi jednako površno ne postaviti pitanje koje iza ove priče ostaje. Šta je taj pas mesecima doživljavao u kući, iako nije mogao da zna ljudsku priču koja se u njoj odvijala?

Pas ne zna našu tajnu, ali živi u njenim posledicama

Pas ne zna šta je preljuba. Ne razume bračni ugovor, izdaju prijateljstva, tajni telefon ili poruku poslatu u dva ujutru. Ne zna ko je u pravu, ko je slagao i ko je prekršio obećanje dato godinama ranije. Ali to ne znači da ne registruje promene koje takva priča proizvodi u ljudima sa kojima živi.

Zamislite kuću u kojoj jedan čovek nešto krije, drugi oseća da nešto nije u redu, ali još nema odgovor. Dodiri postaju drugačiji, razgovori kraći, neko sve češće izlazi, neko drugi sve više proverava. San više nije isti, glas menja boju, telo je napetije. Dvoje ljudi i dalje sede za istim stolom, ali prostor između njih više nije isti prostor.

Mi sve to možemo racionalizovati. Možemo sebi reći da smo umorni zbog posla, da prolazimo kroz težak period, da će sve proći. Možemo pred decom nastaviti da igramo normalnost i prijateljima reći da je sve u redu. Čovek je izuzetno sposoban da jedno oseća, drugo govori, a treće radi.

Pas tu sposobnost nema u istoj meri. On živi pored tela koje sve to nosi.

On čita naš glas, položaj tela, način na koji se krećemo kroz prostor, ritam svakodnevice, izraz lica i mirisne promene povezane sa stresom i emocionalnim stanjem. Nije potrebno govoriti o mistici da bismo priznali koliko informacija pas prima iz nas, a koje mi sami često ne primećujemo. Psi su izuzetno osetljivi na promene u ljudskom ponašanju i stanju upravo zato što su hiljadama godina svoju sigurnost vezivali za našu vrstu.

Pas možda ne zna našu tajnu. Ali može veoma dobro da živi u njenoj atmosferi.

Mi jedno osećamo, drugo mislimo, treće govorimo, četvrto radimo a peto stvaramo

Tu za mene priča postaje mnogo veća od jednog braka i jednog psa. Savremeni čovek je naučio da dugo živi odvojen od sopstvenog unutrašnjeg iskustva. Možemo godinama raditi posao koji mrzimo zato što nas je strah promene. Možemo ostati u odnosu koji odavno više nije odnos jer ne znamo šta bi ljudi rekli ako odemo. Možemo svakog jutra ustati sa istim grčem u stomaku, obući se, otići na posao i svima reći da smo dobro.

Pas ne razume hipoteku, očekivanja roditelja, poslovni status ili društvenu predstavu koju pokušavamo da održimo. Ne zna zašto ćutimo pred šefom kojeg preziremo niti zašto se vraćamo partneru sa kojim više ne postoji bliskost. On samo živi pored nas dok se sve to dešava.

Zbog toga sam tokom rada sa psima naučio da se ponekad, pre pitanja šta nije u redu sa psom, mora postaviti mnogo neprijatnije pitanje: šta se događa sa ljudima sa kojima taj pas živi?

To ne znači da vlasnik izaziva svaki problem psa. To bi bilo neozbiljno. Psi imaju genetiku, razvojnu istoriju, sopstvena iskustva, bolesti i individualnu biologiju. Pas sa prolivom mora biti veterinarski procenjen ako postoje razlozi za to. Pas sa ozbiljnom anksioznošću može zahtevati stručni bihejvioralni rad, a nekada i medikamentoznu podršku. Iznenadna promena ponašanja može biti znak bola ili bolesti. Sve to mora biti ozbiljno uzeto u obzir.

Ali čak i kada to uradimo, postoji još jedan deo okruženja psa koji veoma često zaboravimo da pregledamo. Nas.

Ponekad je pas prvi koji više ne može da glumi da je sve u redu

Ne mislim da pas pokušava da razotkrije čoveka. Pas moje prijateljice nije naskakivao na jastuk zato što je želeo da joj kaže da njen muž ima ljubavnicu. On nije moralni sudija našeg života. Njegovo pitanje je mnogo jednostavnije i mnogo starije od naših društvenih odnosa: da li je svet od kojeg zavisim siguran?

Za domaćeg psa čovek kontroliše gotovo sve što je ključno za svakodnevni život. Mi odlučujemo kada jede, kada izlazi, gde spava, sa kim dolazi u kontakt, kada ide veterinaru i koliko je njegov svet predvidiv. Ako ljudi koji predstavljaju njegovu tačku sigurnosti postanu hronično napeti, nepredvidivi ili emocionalno odsutni, organizam psa mora nekako da se prilagodi.

Kod jednog psa to će biti nemir. Drugi će početi da prati vlasnika iz prostorije u prostoriju. Treći će teško ostajati sam. Četvrti će reagovati na zvukove koje je nekada ignorisao. Neki će svoju preveliku pobuđenost izražavati kroz naskakivanje, destruktivno ponašanje ili druge ponavljajuće obrasce.

Mi onda vidimo poslednju kariku lanca i kažemo da pas ima problem.

Ponekad ga zaista ima. Ali ponekad je pas samo prvi član domaćinstva koji više ne uspeva da se ponaša kao da problema nema.

Najveća tajna nije neverstvo

Vremenom sam shvatio da su afere, svađe i razvodi samo jedan sloj mnogo veće priče. Najdublje tajne koje pas može da nam pomogne da primetimo možda uopšte nisu one koje krijemo od drugih ljudi. Mnogo važnije su stvari koje krijemo od sebe.

Koliko dugo već znate da ne želite život koji trenutno živite? Koliko dugo osećate da je neki odnos završen, ali se plašite da to izgovorite? Koliko ponedeljaka ste ustali sa istim osećajem težine pre nego što ste otišli na posao? Koliko puta ste sebi obećali da ćete nešto promeniti kada deca porastu, kada kredit bude otplaćen, kada budete imali više novca ili kada konačno budete dovoljno hrabri?

Godine prolaze neverovatno brzo dok čekamo dozvolu da počnemo sopstveni život.

A pored nas vrlo često sedi pas.

On neće razumeti zašto smo doneli određene odluke. Neće analizirati naš strah od odbacivanja niti detinjstvo koje nas je naučilo da budemo poslušni. Ali će živeti pored fiziologije čoveka koji sve to nosi. Živeće pored našeg disanja, glasa, pokreta, napetosti, odsustva i prisustva.

Možda upravo tu pas postaje ogledalo. Ne ogledalo koje nam govori da smo loši ljudi, nego ono pred kojim je mnogo teže nastaviti da ne gledamo.

Pas ne laže

Kada kažem da pas ne laže, ne mislim da je pas moralno savršeno biće. Mislim da nema potrebu da održava društvenu predstavu koju održavamo mi. Ako se plaši, telo će ga odati. Ako je nesiguran, njegovo ponašanje će se promeniti. Ako je previše uzbuđen, videćemo uzbuđenje. Ako njegov organizam ne može da pronađe ravnotežu u svetu u kojem živi, pokušaće da je pronađe na neki način.

Čovek može iznutra da se raspada i istovremeno kaže: „Odlično sam.“

Pas to ne ume na isti način.

Možda zato toliko često pokušavamo da popravimo psa. Lakše je pronaći tehniku koja će zaustaviti lajanje nego priznati da u našoj kući više niko nije miran. Lakše je kupiti nešto za smirenje nego pitati zašto se svakog dana vraćamo u život u kojem smo hronično napeti. Lakše je skloniti jastuk na koji pas naskače nego pogledati šta se promenilo u njegovom svetu.

Nekada će odgovor zaista biti samo u psu. Ali nekada neće.

Ne odlažite sopstveni život

Ne mislim da treba dati otkaz svaki put kada imate loš dan ili napustiti brak nakon prve ozbiljne svađe. Život odraslog čoveka nije motivacioni poster. Postoje deca, novac, bolest, odgovornost i periodi kroz koje jednostavno moramo proći.

Ali postoji ogromna razlika između prolaska kroz težak period i deset godina života u kojem već znamo istinu, ali nemamo hrabrosti da joj otvorimo vrata.

Ne provodite dvadeset godina na mestu na kojem osećate kako vam se život polako gasi. Ne gradite čitav život na odnosu za koji godinama znate da više ne postoji. Ne govorite svakog dana sebi da je sve u redu samo zato što je promena zastrašujuća.

Ako ne zbog sebe, onda makar razmislite o bićima koja od vas zavise.

Pas nije izabrao vaš brak. Nije izabrao vaš posao. Nije izabrao kuću niti emocionalnu atmosferu u kojoj će provesti svoj život. Mi smo gotovo sve te odluke doneli umesto njega.

Njegova sposobnost da se prilagodi čoveku je ogromna. Upravo je ona jedan od razloga zbog kojih je pas postao toliko uspešan saputnik naše vrste. Ali sposobnost da se prilagodi našem životu ne znači da od njega imamo pravo da tražimo da beskonačno nosi njegove posledice.

Možda nas pas samo vraća nama

Savremeni čovek ima gotovo neograničene načine da ne bude prisutan u sopstvenom životu. Kada postane neprijatno, uzmemo telefon. Kada smo usamljeni, otvorimo društvene mreže. Kada smo prazni, kupimo nešto. Kada više ne znamo šta želimo, pronađemo nekoga ko će nam objasniti šta bi trebalo da želimo.

A onda se vratimo kući.

Tamo nas čeka biće kojem nisu potrebne naše titule, novac, pratioci ili predstava koju održavamo pred svetom. Pas poznaje naš hod pre nego što vidi naše lice. Poznaje zvuk našeg automobila, način na koji otvaramo vrata, naš glas, ritam i miris. Često registruje promenu u nama mnogo pre nego što smo spremni da sednemo sami sa sobom i priznamo šta se zaista događa.

Možda je upravo zato naš odnos sa psima postao toliko dubok. Pored njih, makar na trenutak, više ne moramo da budemo neko. Možemo samo da budemo.

I možda je pas upravo zbog toga jedan od poslednjih putokaza savremenog čoveka prema sopstvenoj istini. Ne zato što zna odgovore na naše životne probleme, već zato što svojim prisustvom stalno vraća pitanje koje smo naučili da izbegavamo: da li je život koji živim zaista moj?

Moja prijateljica odgovor nije dobila od psa. Istinu je na kraju morala da pronađe sama. Pas nije rešio njen brak i nije joj rekao šta njen suprug radi. Ali kada je ono što je mesecima bilo skriveno prestalo da bude skriveno, promenio se svet u kojem je njen pas živeo. Sa tom promenom nestalo je i ponašanje zbog kojeg je čitava priča počela.

Možemo to nazvati slučajnošću. Možemo govoriti o promeni nivoa stresa, dinamike doma ili uzbuđenja psa. Možda ćemo jednog dana imati preciznije odgovore o tome koliko duboko emocionalna klima ljudi menja fiziologiju i ponašanje pasa koji sa njima žive.

Meni je danas važnije nešto jednostavnije.

Kada vaš pas pokaže ponašanje koje ne razumete, pogledajte njega pažljivo. Proverite njegovo zdravlje, razumite njegovu genetiku, iskustva i potrebe. Potražite stručnu pomoć kada je potrebna. Ali nemojte stati na tome. Pogledajte i svet u kojem taj pas živi.

A onda, možda najteže od svega, pogledajte sebe.

Jer psi možda ne zna naše tajne, ali zato plaćaju visoku cenu života u njenim posledicama.

Zato najveći dar koji možemo da im damo je hrabrost da konačno živimo sopstveni život.

Najveća nagrada za ljubav koju nam pas daje nije još jedna igračka, bolja poslastica ili duža šetnja, njihova najveća nagrada je naša sloboda.

Preuzmite besplatan priručnik koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom.

Piše: Saša Riess