Вехабијски лидери стекли су образовање у арапским земљама на престижним исламским универзитетима, информатички су писмени, доминантни на интернету. Енклаве по брдима им нису занимљиве. Њиховом расту помаже и толеранција власти у Сарајеву
Од почетка руске специјалне војне операције у Украјини вехабијски покрет, као уосталом и мигрантски талас и корона, доспјели су на маргину безбједносног и медијског дискурса. У фокусу су војни окршаји сукобљених страна и политичке импликације украјинске кризе, а уназад годину дана – и сукоби у Гази.
Како стоје ствари са вехабијама – мало је кога занимало. И тако, све док Милош (Салахудин) Жујовић није извршио терористички напад на Амбасаду Израела у Београду, и из самострела гађао припадника Жандармерије ангажованог на обезбјеђењу.
А тада, као уосталом и након сваког терористичког напада, читаву седмицу тероризам и вехабије (све и један терористички напад у БиХ извели су припадници тог покрета) били су ударна тема новинских написа, дијалошких ТВ емисија, научних скупова и семинара. Након тога дневнополитички догађаји потиснули би тероризам и постало би важније шта је ко рекао и како му је онај други одговорио.
„Одмотавање клупка“
Салахудин нас је све подсјетио да вехабијска инфраструктура постоји и да међу сљедбеницима тог покрета и даље има оних који су спремни да се за „своју ствар“ жртвују, односно да убију и да погину.
Службе безбједности Србије су, као што то прилике и налажу, ријешене да расвијетле позадину напада почеле „да одмотавају клупко“ и дођу до евентуалних организатора, налогодаваца и подстрекача овог терористичког напада. Другачије и не може, ако се жели дјеловати превентивно и спријечити наредни напад.
Вјештачењем мобилног телефона, рачунара, прегледом друштвених мрежа које је Жујовић користио, односно дигиталном форензиком, дошло се до његових контаката, „блиских веза“, како се то језиком оперативе каже. Један од Жујовићевих контаката, Сенад Рамовић, органима гоњења био је недоступан. Недоступан, а важан, јер се оперативним радом дошло до сазнања да је Жујовић код Рамовића становао.
Рамовић полицији и БИА није био непознат. Ухапшен је у прољеће 2007. године после жестоког сукоба полиције и вехабија у селу Трнава, које је између Новог Пазара и Косовске Митровице. Његов саборац Исмаил Прентић је том приликом убијен, а Рамовић рањен са неколико хитаца у руке и ноге.
Према властитом исказу, он је, као и Прентић, бацио бомбу на полицију. Оптужен је, такође, да је припремао убиство муфтије Зукорлића и осуђен на 13 година затвора. Све је, опет, везано за планину Нинају и вехабијски камп за обуку.
Сигурно да постоје разлози зашто се Рамовић крио од полиције, и умјесто да се преда отворио је ватру на припаднике Специјалне јединице, што га је коштало живота. Поново ће дигитална форензика дати одговоре и истрази отворити нове путеве.
Окршај са полицијом догодио се у близини административне границе са Косовом и Метохијом, камо се Рамовић био упутио. Да ли је тамо имао сараднике, јатаке који су били кадри да му пруже уточиште, нека су од питања на којa чекамо одговоре. Одговор који смо већ добили гласи да вехабијска инфраструктура, иако заборављена, живи, дјела и ствара нове сљедбенике.
Промена тактике
Из Исламске заједнице у БиХ (ИВЗ БиХ) одавно се нико није огласио везано за проблеме са вехабијама. Подсјећања ради, почетком 2016. године проблеми са вехабијама доживјели су кулминацију, те је реис Кавазаовић позвао државу да реагује. Радило се о томе да је број параџемата, односно џемата који су били потпуно изван ингеренције ИВЗ а под јурисдикцијом вехабијског покрета, био 44, што је било превише. Тако су вехабије постале организација паралелна са ИВЗ, са опасном тенденцијом омасовљења чланства.
Држава и друштво су реаговали, један дио параџемата се инкорпорирао у ИВЗ, други дио је угашен, а трећи наставио по старом. Све у свему, примирје (или мир) су успостављени.
Параџемати се, иначе, у јавном мњењу доживљавају као енклаве, села у забити, гдје вехабије практикују свој начин живота и вјере. С домицилним становништвом долазе у додир када им продају мед или нуде вјерску литературу. Међутим, ствари су се у међувремену промијениле.
Вехабијски лидери, махом млађи људи, стекли су образовање у арапским земљама на престижним исламским универзитетима, информатички су писмени, доминантни на интернету. Енклаве по брдима им нису занимљиве.
Они су у општинама и градовима основали невладине организације, отворили текуће рачуне, локалне заједнице им помажу. Добили су општинске просторије за рад, или су сами изградили пословне објекте. Баве се хуманитарним радом, брину о социјално угроженим категоријама на начин да достављају неопходне намирнице. И вјерску литературу, наравно. Укратко, идеолошки јачају.
Терористички напад у Београду им не одговара. На њих је поново скренута пажња, медијска и она од безбједносних органа. Преко друштвених мрежа (Телеграм је најзаступљенији) скрећу пажњу сљедбеницима да „не насједају на провокације“, односно да се ни у ком случају неко не усуди да уради нешто слично оном што је Жујовић починио у Београду.
Њихов рад толерише власт у Сарајеву, како стара тако и нова. Зашто, иако је општепознато да су изборни пораз СДА вехабије доживјеле као губитак? Зато што је вехабијски покрет кадар да изњедри прву бригаду „за не дај Боже“, како се то својевремено фигуративно изразио Бакир Изетбеговић. Оно што додатно ствара забринутост јесте да су међу новим хуманитарцима веома бројни борци по злу познатог одреда Ел муџахид.
Наслов и опрема текста: Српски Угао
Извор: Све о Српској /Предраг Ћеранић
