Историјске везе Срба са регионом Понта на Црном мору откривају дубоке корене и културну повезаност која сеже у античко доба. Плиније и Птоломеј, римски географи из 1. и 2. века, бележе присуство Срба у области Понта, што је један од најранијих докумената који помињу Србе као народ. Ово указује на могућност да су Срби у том периоду били део шире миграције Индоевропљана који су се ширили ка Малој Азији и Европи.
– Сви Индоевропљани су прошли овуда ширећи се у Малу Азију и Европу, па зашто не би и Срби. Нама Лазима то није чудно. Ми смо били овде и пре великих сеоба народа, испратили смо многа царства која су данас заборављена, а остали смо у планинама. Кажеш да те ми изгледом подсећамо на Србе, а ја теби морам рећи да ти нама изгледаш као да си из неког нашег планинског села. Видећеш уосталом и сам ујутру, када одемо на жетву чаја – весело је причао Џингис домаћин из Лаза.
Древни Понт, познат и као „пут“ и „мост“ између различитих цивилизација, био је кључна спона између Европе, Средње Азије и Анадолије. У овом региону, Лази, народ који је успео да очува своју културу и идентитет кроз миленијуме, представљају један од ретких живих сведока античке историје. Они су, попут Срба, задржали своје карактеристике упркос бројним освајањима и историјским турбуленцијама.
Савремени истраживачи и антрополози, попут др Нике Жупанића, истраживали су ове историјске везе и открили могуће паралеле између Лаза и Срба. Жупанић је у свом раду указивао на сличности у физичком изгледу, културним обичајима и језику, што може указивати на заједничке корене или дугогодишњу културну размену.
Посета овом региону и упознавање с Лазима не само да оживљавају древну историју, већ и пружају увид у то како су народи, попут Лаза и Срба, успели да преживе и задрже свој идентитет кроз миленијуме. Џингис, Кадир и Мухамед, Лази који су домаћини посетиоцима у овим крајевима, својим изгледом, гостопримством и животним стилом подсећају на старе српске заједнице, чиме још више учвршћују ове историјске везе.
То ми је постало очигледно када су ме на аеродрому дочекали моји турски домаћини Лази. Џингис, Кадир и Мухамед су се драстично разликовали од становништва које сам сретао по путовањима широм Мале Азије. Били су високи, вретенастих тела, светле пути, дугих удова, овалних лица са крупним бадемастим очима.-овако је у свом путопису писао Борис Субашић.
Говорили су необичним мелодичним дијалектом турског, а из звучника комбија којим су ме возили у планине одјекивала је народна песма Лаза „Хеј Јано“. Искрцали смо се на проширењу клисуре реке Лаз, која подсећа на Лим код Пријепоља, а испред лепе традиционалне куће од камена и дрвета чекали су светлооки високи Хасан и његова жена Емина. Они су се вратили у планине Ризеа из метрополе Истанбула да би направили хотел за туристе који у све већем броју долазе да виде чудесне природне лепоте Понтских Алпа- описивао је своју посету Лазима, новинар Борис Субашић
Ове приче, иако дубоко укорењене у прошлости, показују колико је важно истраживати и разумети историјске везе које обликују нашу садашњост и будућност. Срби и Лази су, сваки на свој начин, сведоци времена и чуваоци једне древне историје која је и данас жива.
