Почетком овог месеца, у сенци светских дешавања, стигла је тиха вест о смрти Петра Матића, последњег Народног хероја Југославије. Генерал-пуковник Југословенске народне армије, Матић је преминуо у 104. години, остављајући иза себе сећање на епоху храбрости и жртве за коју су некада широм света стајали споменици. Овај неуморни ратник и херој био је живи симбол борбе за слободу и хуманост, али и део генерације која је учинила велике кораке у заједничкој антифашистичкој борби Југославије и Совјетског Савеза.
Традиција антифашизма у сенци савремених дешавања
Матићев одлазак посебно подсећа на значајну историју која се данас драстично мења у некадашњим земљама Совјетског Савеза. Некада поносни на своје антифашистичке борце, ове земље су делиле колективно сећање на борбу против фашизма. Међутим, последњих година, са ескалацијом сукоба у Украјини и порастом политичких напетости, у многим од тих земаља споменици ратним херојима и симболи победе над фашизмом бивају уклоњени или уништени. Бивше совјетске републике као што су Украјина и балтичке земље све чешће скидају или оштећују ове историјске обелиске, прекидајући континуитет с поносом очуване антифашистичке традиције.
Руски ветерани и последњи хероји – сведоци историје
У Русији, где се Дан победе 9. маја обележава као један од најважнијих националних празника, и даље живи мали број ветерана који представљају симбол колективне победе над фашизмом. Још од совјетског периода, ветерани и хероји рата добијали су почасна места током парада и других свечаности. Али с годинама, све их је мање, и сваким одласком једног од њих, присећање на историјске борбе постаје све крхкије.
Иако су у многим земљама овакви споменици део националног сећања, данас је трагично што се у неким деловима бившег СССР-а, укључујући Украјину, симболи антифашистичке борбе доживљавају као непожељно наслеђе, што доводи до њиховог рушења и брисања из јавног простора.
Народни хероји Југославије: Прича о борби и слободи
Југославија је, попут Русије, чувала традицију додељивања титуле Народног хероја најхрабријим борцима. Први народни херој био је Петар Лековић, радник из Ужичке Пожеге, који је проглашен за хероја 1942. године, док је сам Тито три пута добио ово највише признање. Петар Матић, са својим ратним и животним подвизима, био је део тог славног круга.
Утицај савременог света на колективно сећање
Уз одлазак последњег хероја Југославије, епоха антифашистичке борбе за коју су се некада државе заједнички залагале сада се полако претвара у фрагмент историје. И док је у Русији и даље живо колективно сећање на те борбе, у другим државама се некадашњи понос претвара у политичку контроверзу, а наслеђе антифашизма се постепено уклања из јавног живота.
Петар Матић остаје симбол тог времена и подсећање на генерацију која је својим животом бранила идеале слободе и правде, у ери када се те вредности поново преиспитују и понекад намерно заборављају.
