U podnožju Rogozne, uz rečicu Banjsku, diže se manastir Svetog Stefana – Banjska, najvelelepnija zadužbina kralja Milutina (1282–1321). Podizan od 1312. do 1316. po uzoru na Studenicu, pod budnim okom bivšeg hilandarskog igumana Danila, hram je u srednjem veku slovio za biser srpske arhitekture. „Čudo od lepote, sa zlatnim freskama“, govorili su savremenici. Kralj je manastiru darovao 75 sela, 8 katuna i čuveno „Banjsko zlato“, tanane zlatne ploče kojima je bila presvučena pozadina živopisa.
Kada je Milutin 1321. preminuo u Nerodimlju, sahranjen je u svojoj zadužbini. Tri godine kasnije, zbog čudesne svetlosti i miomirisa koji je izbijao iz groba, mošti su izvađene – telo je bilo netruležno. Banjska je postala kraljevska lavra, četvrta po časti posle Studenice, Mileševe i Sopoćana. Posle Kosovskog boja 1389. godine mošti su prenete, prvo u Trepču, potom u Sofiju, gde i danas počivaju. Turski osvajači su manastir rušili, palili, pretvarali u džamiju i kasarnu. U XVI veku, po sultanovoj naredbi, sasvim je sravnjen sa zemljom jer je bio utočište hrišćanskim beguncima.
Od nekadašnjeg sjaja ostali su samo bledi tragovi fresaka i dva zlatna prstena iz groba kraljice Teodore, majke cara Dušana. Obnova je počela pred Drugi svetski rat, ozbiljno nastavljena tek 1990. godine, a crkva je ponovo osvećena 15. avgusta 2004. rukom patrijarha Pavla. Nakon pet vekova mukotrpnog ćutanja, monaško bratstvo se vratilo i kandilo je opet zasvetlelo.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Banjska je ogledalo srpske istorije, veličanstvena kada smo slobodni, razorena kada smo pod tuđinom. Milutinovo zlato odavno je opljačkano, freske izbledele, ali duh se nije ugasio. Pet vekova je hram bio džamija, kasarna, ruševina, a ipak je dočekao da se u njemu ponovo čuje srpska molitva i zazvone zvona. To nije samo obnova kamena, to je obnova nas samih. Dok god imamo snage da se vraćamo u Banjsku, Gračanicu, Dečane i Devič, imaćemo snage i da vratimo Kosovo i Metohiju. Jer gde je sveto mesto živo – tu je i Srbija živa.
Piše: Stefan Stojanović
