Evropski zdravstveni sistemi, predvođeni Nemačkom, suočavaju se sa alarmantnim nedostatkom kadrova, prognoze ,,WHO“(Svetska zdravstvena organizacija) govore o manjku od 4,1 miliona zdravstvenih radnika do 2030. godine, uključujući 2,3 miliona negovatelja, dok Nemačka već sada traži stotine hiljada stranih lekara i sestara na Balkanu kao i iz Azije, Latinske Amerike i Istočne Evrope, olakšavajući vize i priznavanje diploma umesto da popravi sopstvene probleme poput niskih plata i teških uslova rada, pretvarajući krizu u sistematsku pljačku talenata iz slabije razvijenih država.
Ova politika nije humanitarna pomoć, već hladan ekonomski račun, Nemačka je 2025. godine zavisna od preko 300.000 stranih negovatelja, sa programima poput „Triple Win“ (državno organizovani kanali za dovođenje stranih radnika) u kojima ciljano vrbuju radnu snagu iz Filipina, Indonezije, Vijetnama i Indije, gde viškovi kadrova postoje, ali se ignoriše da ti odlasci dodatno oslabljuju lokalne sisteme. Umesto da poveća domaću obuku ili poboljša uslove, gde mladi izbegavaju medicinu zbog prekovremenog rada i birokratije, Berlin ubrzava procedure za strance, čineći ih jeftinom radnom snagom koja popunjava rupe nastale neoliberalnim rezovima u budžetima za zdravstvo.
Regrutovanje je agresivno i organizovano, zakoni o imigraciji kvalifikovanih radnika iz 2020. godine i kasnije izmene olakšali su dolazak, sa posebnim vizama i mostovskim programima za jezik i kvalifikacije. Strani radnici čine od 16% do 20% negovatelja u bolnicama, ali često rade u najtežim sektorima poput gerijatrije, sa nižim startnim platama i pritiskom za brzu integraciju. Hvale se „etničkim regrutovanjem“ po ,,WHO“ smernicama, a realnost je da se izbegavaju „crvene liste“ zemalja sa kritičnim manjkom, ali se i dalje iscrpljuju resursi iz regiona gde zdravstvo već pati.
Posledice su dalekosežne, zemlje porekla gube uloženo u obrazovanje kadrova, dok Evropa profitira bez kompenzacije, produbljujući globalnu nepravdu. Nedostatak nije samo demografski, starenje populacije i hronične bolesti, već i politički. Godine privatizacije i štednje dovele su do odliva i nestanka domaćih radnika, a sada se problem „rešava“ na račun drugih. Italija, Velika Britanija i Holandija slede sličan put, sa desetinama hiljada stranih sestara, dok EU priznaje krizu ali ne uvodi obavezne mere za domaću obuku.
Ova praksa otkriva duboku nepravdu bogatog Zapada, dok propoveda o razvoju i pravima, sistematski oslabljuje zdravstvo siromašnijih nacija da bi održao svoje, koristeći migraciju kao flaster preko duboke rane koju sami stvaraju rezovima i prioritetima.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Evropski, posebno nemački pristup nedostatku medicinskog kadra predstavlja čistu neokolonijalnu taktiku, bogate zemlje isisavaju stručnjake iz slabijih društava umesto da ulože u sopstvene radnike, ostavljajući buduće generacije bez lekara i sestara. Ovo nije rešenje krize, već njeno prebacivanje na tuđa leđa, produbljujući globalnu neravnotežu i pokazujući da prioriteti vlade nisu građani, već održavanje sistema po svaku cenu
Piše: Stefan Stojanović
