Kada je čovek progovorio? Nauka nema sat i dan, ali ima nit. Novi pregled radova koji prenose Neuroscience News i Frontiers in Psychology pomera raspravu sa lova na „prvu reč“ ka onome što je proverljivo, jezik je rastao polako, zajedno sa mozgom, alatima i zajednicom. Tim sa Masačusets instituta za tehnologiju (MIT) pod vođstvom Šigerua Mijagawe upario je petnaest genetskih studija sa arheologijom i dobio najtrezveniji okvir do sada, pa umesto naglog skoka imamo uvid u dugu, strpljivu gradnju kognitivnog alata.
Genetika govori o talasima širenja ljudi iz Afrike i razlikama populacija, a arheologija o tihom buđenju simbola. Pre pećinskih slika dolaze jednostavni, ali namerni tragovi, urezane linije na školjci, pažljivo obrađene kosti, kamen oblikovan rukom koja zna šta hoće. Kasnije dolaze ukrasi, obredi, umetnost i složenija organizacija života. U tom spletu jezik je vezivo, dogovor, prenos znanja, pamćenje pravila, planiranje onoga što ne vidimo.
Studije podsećaju i na poluzaboravljenu istinu, govorni aparat je tek pola posla. Jezik je verovatno stasavao iz spoja glasa i gesta, ritma i smisla. Tek kada je mozak sazreo, taj spoj je mogao da nosi dugačke lance apstrakcija, od brojeva do mita. Zato najviše učimo kada tragove posmatramo kao kontinuitet.
Tu su i ograde. Fosili ne čuvaju rečenice, a ni geni ne „čuju“ kako zvuči dogovor oko ognjišta. Zbog toga ozbiljni autori ne nude datum, već okvir, jezik je nastajao kao odgovor na potrebe sve složenijih zajednica, a onda im uzvratio uslugu i učinio ih još složenijim. Kao što alat menja ruku koja ga drži, reč menja mozak koji je izgovara.
Ako tražimo početak, možda je najpoštenije reći da je jezik počeo onog časa kada je znak postao obaveza, a zvuk dobio posledicu. Tada je zajednica mogla da razmišlja zajedno, da greške skraćuje rečima, a uspehe umnožava podukom.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Zaključak je jednostavan ulaganje u jezik i pismenost je osnovna infrastruktura, a ne luksuz. U praksi to znači bolje škole, kvalitetne udžbenike i medijske standarde koji traže tačnu reč. Bez preciznog jezika nema jasnog mišljenja, a bez jasnog mišljenja nema dobrih odluka ni budućnosti.
Piše: Nina Stojanović
