Муса Ћазим Ћатић је песник чији живот и рад представљају пример онога што је српски народ вековима неговао – слободу, понос и јединство, без обзира на верску припадност. Иако је његово име најчешће везано за Федерацију Босне и Херцеговине, где је његов лик овековечен на новчаници од 50 конвертибилних марака, Ћатић је пре свега био Србин који је својим радом и животом славио српство у најширем смислу, а то је управо оно што се прећуткује новијим генерацијама. Његова песма „Српски понос“ јасно показује ту дубоку повезаност са својим коренима и поносом што припада српском народу.
„Ја сам Србин, српско д’јете,
Српска ми је савијест чиста;
Јуначких ми дједа слава
Ко сунашце жарко блиста.“
Ћатићево српско порекло, као и његова изражена љубав према српској култури, језику и народу, изгледа да никада нису били препрека да га Бошњаци и Хрвати цене и признају као једног од највећих песника тог времена. Оно што је пак њима спорно јесете да му уваже и чињеницу да је Србин, па га као таквог афирмишу и допринесу неговању мултикултуралности, па да се на тај начин да културни допринос, који превазилази националне и верске границе, и као таквог га учине симболом заједничког наслеђа. Иако је рођен као муслиман, Ћатић је српство носио у себи, чиме доказује да идеја о Српству, није ограничена само на једну веру, већ је дубоко укорењена у људима различитих вера који деле исте вредности – слободу, правду, љубав према роду и пркос према непријатељу.
Изузетно је похвално што су и Бошњаци и Хрвати одали признање Муси Ћазиму Ћатићу, упркос његовом јасном српском идентитету. Његов лик на новчаници симболизује отвореност и прихватање, чиме се показује да је вредност једног уметника у његовом доприносу култури и друштву, а не у верским или националним одредницама. Упркос изазовима и подељеностима, културна елита је препознала значај његовог дела, али је изумно важно и да се не фалсификује историја, те да се овој важној историјског личности уважи и право да буде Србин и то јавно експонира.
Српство у три вере
Муса Ћазим Ћатић, представља и идеју српства које обједињује три велике вере на овим просторима – православље, ислам и католичанство. Срби су кроз историју били народ који је, без обзира на верску припадност, био уједињен у жељи за слободом и независношћу. Ћатић је, попут Бранка Радичевића, Јована Скерлић, Јаше Томића и низа других значајних српских личности, уметника и ствараоца, носио ту исту идеју у себи. Његова поезија није само сведочанство о његовој љубави према српству, већ и позив на јединство и слогу, међу свим људима исте крви и истог рода.
Место у српској историји и култури
Као што је је Ћатићево дело признато у Босни и Херцеговини и има место на новчаници, он заслужује исто такво признање и у Србији. Било би праведно да макар један трг или улица у Србији понесе његово име, како је то случај у Сарајеву, као симбол неговања културне баштине. Његов допринос српској књижевности и култури је непроцењив, а његово наслеђе треба да живи у свести свих генерација, као подсетник да српство није ограничено на једну веру или једну територију.
Муса Ћазим Ћатић је био и остао песник који нас подсећа да је слобода у срцу сваког човека, а да су љубав према свом народу и понос на своје порекло универзалне вредности. Тиме је оставио за собом наслеђе које нас учи да су Српство, јединство и слобода највеће вредности за које се треба борити.
