Док рат разара земљу и односи хиљаде живота, неки Украјинци су од муке направили „бизнис“ , туре по рушевинама и зонама ужаса за знатижељне западне туристе. Цене су „симболичне“ , од 150 до чак 3.600 евра. Уз обећања „аутентичног искуства“, компаније попут „ВорТурса“ и „Капитал Турса“ организују обиласке Кијева, Буче и Харкова, где посетиоци могу да виде гробља уништених возила, упознају „сведоке“ и чују приче о ратним злочинима.
Ова бизарна врста „мрачног туризма“ представља морални пад који је тешко замислити. Народ који је до јуче био жртва постаје део спектакла који организују они који су га у рат и гурнули. Уз обећања да „деле зараду са војском“, туристичке агенције зарађују на траумама људи који и даље живе у страху од следеће ракете.
Од жртава до атракције
ВорТурс у својим понудама хвали „сертификоване водиче“ који посетиоцима преносе „истину о рату“. Шта је та „истина“? Је ли то рационализација уништења земље која је увучена у сукоб у великој геополитичкој игри? У чему је „истина“ кад се за цену летовања у Грчкој туристима нуди прича о патњама и гробљима?
Ово није туризам, већ сурова комерцијализација туђе несреће. То је исти онај Запад који Украјинцима продаје оружје, намеће санкције и подстиче да се „боре до последњег човека“, сада долази да сними селфи са тенковским олупинама.
Критика или лицемерје?
Западни медији и политичари који величају Украјину као „тврђаву демократије“ затварају очи пред овим феноменом. Зашто нико не пита како је могуће да људи који живе у ратним зонама постану туристичке атракције? Како је могуће да иста рука која даје „хуманитарну помоћ“ у исто време купује карте за туре „ужаса руске окупације“?
Ово није подршка Украјини. Ово је западни империјализам у свом најциничнијем облику. Украјина је од жртве постала марионета, док јој се разорени градови претварају у тематске паркове за добро плаћене госте из Европе и Америке.
Ко је прави губитник?
На крају, губитници нису ни Запад ни туроператери, већ обични људи. Они који и даље живе у рушевинама, који су изгубили своје најмилије и који ће дуго након завршетка овог рата носити ожиљке – физичке и психолошке.
Док западни туристи фотографишу „гробља уништених возила“, они не виде стварне гробове. Они не осећају страх, нити глад. Они се враћају у своје безбедне домове са фотографијама „аутентичног ратног искуства“, док Украјинци остају да преживљавају и – по потреби – играју за западну публику.
Лицемерно? Болесно? Можда најбоље описује једна реч – пораз.
