Ustaše su streljale Savu Šumanovića 30. avgusta 1942. godine, jednog od najvećih srpskih slikara 20. veka. Imao je samo 46 godina. Njegov život nasilno je prekinut u Sremskoj Mitrovici, zajedno sa životima brojnih Srba iz Šida i okolnih mesta. Čovek koji se držao podalje od politike i svoj svet pronalazio u bojama, platnima i sremskim pejzažima postao je žrtva ustaškog terora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
U ranim jutarnjim satima 28. avgusta 1942. godine, na Veliku Gospojinu, u porodičnu kuću Šumanovića u Šidu došli su agenti i ustaše. Njegova majka Persida kasnije je svedočila da su Savi dozvolili da se spremi i ponese dokumenta za koja je verovao da će dokazati njegovu nevinost. Poneo je lekarska uverenja, zlatni sat sa srebrnim lancem, dok mu je majka dala 2.000 kuna da mu se nađu u nevolji. Pred odlazak poljubio ju je u ruku. Njegove oproštajne reči ostale su zauvek zapamćene: „Možda se nećemo videti, zbogom mama.“
Šumanović je sa drugim uhapšenim Šiđanima odveden u zgradu sreskog načelstva, gde su zatočenici mučeni i premlaćivani. Potom su sprovedeni do železničke stanice i odvezeni u Sremsku Mitrovicu. Bilo je to Savino poslednje putovanje kroz ravnicu koju je toliko puta slikao. Upravo je u sremskim predelima pronalazio posebnu svetlost, boje i motive koji su obeležili jedan od najznačajnijih perioda njegovog stvaralaštva.
U noći između 29. i 30. avgusta usledio je zločin. Sava Šumanović streljan je zajedno sa svojim sugrađanima. Njegova majka tada još nije pouzdano znala šta se dogodilo sa sinom i pokušavala je da od vlasti dobije odgovor. Tek dva meseca kasnije, 20. oktobra 1942 godine, stiglo je hladno službeno obaveštenje ustaških vlasti. U njemu je navedeno da je njen sin kao talac osuđen na smrt i streljan 30. avgusta 1942. godine, zbog čega njenoj molbi da bude pušten na slobodu nije moguće udovoljiti.
Iza Save Šumanovića ostalo je delo koje njegovi dželati nisu mogli da unište. Od Pariza i modernih evropskih umetničkih strujanja do Šida i nepreglednih sremskih polja, stvorio je opus koji ga je svrstao među najznačajnije srpske slikare. Posebnu težinu danas imaju njegove slike nastale poslednjih godina života – mirni putevi, voćnjaci, polja i svetlost Srema stoje nasuprot surovosti vremena u kojem je ubijen. Tridesetog avgusta ne sećamo se samo smrti Save Šumanovića, već umetnika čije su boje nadživele zločin koji mu je oduzeo život.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
