Na današnji dan, 30. juna 1938. godine, u Zagrebu je preminuo Milan Rakić – pesnik čija je reč ostala jedna od najčistijih i najplemenitijih u celokupnoj srpskoj modernoj poeziji.
Rođen 30. septembra 1876. u Beogradu, u uglednoj intelektualnoj porodici, Rakić je od ranih dana živeo u susretu sa velikim idejama i nacionalnim pitanjima. Pravni fakultet završio je u Parizu, a potom je stupio u diplomatsku službu Kraljevine Srbije. Službovao je u Prištini, Skoplju, Solunu i Skadru, gde je sa dubokom zabrinutošću beležio stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Kao učesnik Balkanskih ratova bio je među prvima koji su kročili na oslobođeni Kosmet. Dobrovoljac u četi vojvode Vuka, stajao je na Gazimestanu dok su njegove pesme odzvanjale među borcima – a mnogi nisu ni znali da među njima stoji njihov autor. Njegova poezija, sabrana u tri zbirke, odiše plemenitim pesimizmom, savršenom formom i dubokim nacionalnim osećanjem. Opevao je srpske svetinje – Simonidu, Jevremiju i napuštenu crkvu kraj Peći – na melanholičan i upečatljiv način. Rakićev pesnički opus broji svega pedesetak pesama, ali je svaka ostavila dubok trag u srpskoj modernoj poeziji.
Milan Rakić uspešno je spojio diplomatsku karijeru i pesnički dar. Njegove pesme odavno su postale deo srpske književne baštine i kolektivnog sećanja. Njihova snaga traje i danas, potvrđujući da prava poezija ne gubi vrednost ni posle više od jednog veka.
Piše: Stefan Bogdanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
