Pre više od jednog i po veka, 9. oktobra 1854. godine, u Idvoru kraj Kovačice, rodio se dečak čije će ime zauvek ući u istoriju, Mihajlo Pupin. Nije potekao iz bogatstva ni moći, već iz zemlje i tišine Banata, ali sa verom da znanje može promeniti sudbinu.
Sa svega nekoliko novčića i velikim snovima, Pupin je kao mladić napustio dom i otisnuo se put Amerike. Radio je teške poslove da bi preživeo, ali nikada nije odustajao od knjige. Na Kolumbija univerzitetu pokazao je briljantan um, postao profesor i naučnik koji će povezati svet.
Njegov pronalazak, sistem indukcionih kalemova poznat kao Pupinove zavojnice, omogućio je prenos signala na ogromne daljine bez gubitka jačine. Time je otvorio put savremenoj telefoniji i položio temelje globalne komunikacije. Pupinov izum učinio je da se reč, ton i poruka mogu čuti s jednog kraja planete na drugi.
Ali Pupin nije bio samo istraživač. Bio je i humanista koji je uvek nosio Srbiju u srcu. Tokom Prvog svetskog rata zalagao se za interese svoje otadžbine u Americi, pomažući da se glas naše zemlje čuje među velikima.
U autobiografiji „Sa pašnjaka do naučenjaka“, nagrađenoj Pulicerovom nagradom 1924. godine, napisao je da su mu majčine reči bile najveće nasleđe – „Znanje je svetlost koja nas vodi kroz tamu.“
Mihajlo Pupin preminuo je 1935. godine u Njujorku, ali svet u kojem živimo i dalje nosi trag njegovih ideja. Svaki poziv, svaki signal i svaka poruka koja putuje žicama ili vazduhom, mali su podsjetnik na čoveka koji je iz srca Banata povezao čovečanstvo.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Zahvaljujući Pupinu i velikim umovima koji su poput njega, svoje znanje utkali u čovečanstvo, Srbija je zauvek upisana na mapu svetske nauke. Njegovo nasleđe nije samo u knjigama i laboratorijama, već u svakoj iskri znanja koja se rađa iz radoznalosti i vere u bolje sutra. Pupinov duh i danas podseća svet da naša zemlja može dati umove beskrajne veličine, zahvaljujući takvim ljudima Srbija će živeti zauvek.
Piše: Stefan Bogdanović
