Корак по корак, корачам ка великим каменитим стрминама које се уздижу изнад равнице Тесалије. Метеори, небеско камење, место на граници неба и земље. Први поглед на тај призор, оне огромне стубове камена који као да пркосе гравитацији, мало је рећи да задиве човека. То није само дело природе, већ одјеци векова у молитви и људска истрајност у служби Христу када је најтеже и тамо где је најтеже. Осећала сам се као да сам прешла неку невидљиву границу, где се овоземаљско стапа са небеским, где је простор испуњен нечим већим од нас самих од Васионе саме. Земаљска уста не могу поновити небеску песму, она на овом месту лебди у ваздуху и тихује у камену.
Железничка станица у Каламбаку — стара, жута зграда, оронула и помало заборављена сведочи о неким временима с почетка прошлог века, али и тако усамљена је ипак ту, држи барјаке као подсећање на државне симболе Грчке. Грчка застава поносно се вијори на ветру, уз њу као контраст по изгледу, али сестра по идеји и она Грчке православне цркве, док је застава Европске Уније, избледела, скоро невидљива, попут неке плаве упрљане крпе, што можда симболично и описује однос овдашњег народа према Унији. Ова станица могла би бити последња тачка за ходочаснике који се упућују ка Метеорима, али мени се чинило као да је овде време стало. Је ли и даље у функцији? Не знам. Али није ни важно, јер знам да ће када се изнова промене царства, градови и људи, Метеори остати ту, непокориви и вечни, док све остало пролази.
Метеори нису само камење, гола стена — сурова и хладна. У том суровом стењу крије се духовна лепота која не може бити описана речима. Камени стубови су бедеми, не само у архитектонском смислу, већ бедеми вере, изграђени као хвалоспев Богу. Овде, на тим висинама, где су се повукли монаси, одбацивши световне ужитке, живот добија ново значење. Док стојим на врху тог света, погледом пратим сводове који се уздижу у вечност и осећам као да је свака молитва, сваки уздах Господу, угравиран у саму стену.
И док корачам ка Великом Метеору, највећем од свих манастира, мислим о Јоасфу Немањићу. Био је син Синише Симеона Уроша Немањића, а Синиша брат цара Душана. Синиша је владао једаним од најдрагоценијих бисера царства, Тесалијом и Епиром, некадашњим чвориштем велике империје Александра Македонског, а његов син Јован Урош Немањић га је наследио након смри, поневши царску титулу, након само годину дана владавине, Јован је одбацио царско достојанство и земаљска добра и постао Јоасаф.
Јоасаф је, као и његов предак, Растко Сава Немањић, одбацио богатство и сјај, његов пут није био пут царства и моћи, већ пут духовности. Повукао се у оштри, хладни свет Метеора, да би овде молитвом угрејао ту камениту празнину и посветио је Божијим Именом. Као што је Сава пре њега градио Хиландар, Јоасим је оставио за собом овај манастир који стоји као сведочанство не само његове вере, већ и вере целог његовог народа.
Говоре да се не зна ко је иконописао манастир. Али свако ко је икада био у Грачаници и видео те свете зидове, разумеће налик чему су Метеори фрескописани. То је грађевина која спаја небо и земљу, молитву и камен, прошлост и будућност. Фрескописи, те тајанствене фреске, као да су живе, дишу, говоре, и свако ко се приближи осетиће ту вечну силу.
Јоасаф је овде дошао осетивши монашки позив, не само да би пронашао Бога, већ и да би довршио задужбину свог оца. Ово није само место духовности, ово је сведочанство. Срби, народ који је вековима био задужбинар, оставили су за собом храмове, не замкове, не утврђења световне моћи, већ споменике смирења и духовне снаге, храмове, да сведоче о сили која је некада ходала овом земљом.
Клекла сам пред мошти светог Јоасафа. Осећала сам топлину и блискост. Молила сам се за Косово и Метохију, помињајући наше свете предке, да будемо оно што смо били. Одавде, са овог светог места, молитва се узноси ка небеској Србији. Метеори нису само грчко културно наслеђе. Они су светски феномен, ода Богу, али и један од највећих споменика који сведочи о српској историји и нашем народу.
Остаће Метеори. Остаће камени манастири који ће и у будућим вековима говорити о вери и љубави. Остаће споменик једног народа који је, и када је могао да гради палате и замкове, одлучио да гради храмове. И овде на овим висинама постојаће Срба траг.
Срби су цивилизација и свет, и то сам осетила више него икада, стојећи на овом светом месту.
